Nekome, koga sam poznavao
Kao i sve moje autobiografske pesme / i ova je posvećena nekome
/ koga u stvarnosti nikada nisam upoznao
Samo njegove od hodanja iskrivljene cipele / sam znao i kako je
to doći u grad / u kojem pada kiša, sa jednim koferom od papira
i nemati ništa u želucu osim želje / za jednom mirnom sobom,
jeftinim crnim vinom / cigarama, Bramsovim simfonijama
i pisaćom mašinom, koja će izdržati / poslednju noć…
Od svih pisaćih mašina u paklu / tvoja je bila najusijanija
ona, od koje je čak neko kao ti / svako malo brže bolje
morao da se udalji / valjda si zato tako udarao po njoj
Kada bi tvoje grube pesnice / udarile po dugmićima, plamenovi
su izbijali iz njih / bar sam ja to tada često tako zamišljao
Bio si pesnik, ja / dečak, ali ne previše
mlad za ovu
vrstu vatre /i dan danas čuvam njeno žarište
pod mokrim papirom.
Klimatolozi
Da li ćemo nas dvoje ikada više
jedno u drugo
zaista biti doseljeni
kao dva škotska bela bora
u Škotsku, posle skorašnjeg
ledenog doba – to ne znaju ni
klimatolozi
naše, samo egzoferski posmatrano,
predvidljive planete,
nas dvoje.