PDF odlomak, Priče o duši, Leposava Mijušković

Ovom prilikom linkujemo i tekst koji je izašao u poznatom magazinu Milica, koji se bavi potvrđivanjem ženskih principa, o ovoj knjizi:

http://milicamagazine.com/sr/price-o-dusi/

Utisci iz života

Razišli smo se. A zar je moralo tako da se svrši? Zar tako uvek biva, da nam oni baš koje najviše volimo otruju dušu? I sad, kad je sve prošlo, kad mirno mogu da gledam na sve to, što mi se ipak kroz dušu provlači tiha neodređena seta i toliko bi mi dobro bilo da plačem?

U svojoj maloj sobi sedim ja sad, a mislima sam daleko van nje. I ja vidim jednako blago, milo lice kako mi se smeši kao nekad. Vidim šarene nanizane slike kako proleću jedna za drugom pred mojim očima i duša mi drhti od nepojamnog uzbuđenja. Pa kako su neke lepe! Kako nose žig najveće, najnesebičnije ljubavi!… Ali sve je prošlo… I ja već sad jedva mogu da shvatim tu toliku nežnost.

* * *

Bolesna sam i ti si jednako uz mene. U grozničavom zanosu ipak vidim tvoj bolni izraz, tvoju želju da mi pomogneš. Osećam ti dah kad se nagneš nada mnom. Čujem zabrinut šapat: je l’ ti mnogo teško? I ja nesvesno odgovaram: nije. Ti me grliš nežno, prislanjaš svoj obraz uz moje lice, i ja opet čujem tiho, nežno: milo moje devojče… moje bolesno… moje razmaženo dete!… Pa sam srećna onda. Pa mi je dobro, dobro neiskazano, i lakše…

Evo sad opet vidim ona mila lica. Sva smo kod tebe. I eno te nežne, blage međ nama, kako nehoteći daješ ton celom raspoloženju. Ne, tu nije bilo ničega tako običnog, tako svakidašnjeg… I ja vas eto i sad gledam sa onim vašim izrazom žarka oduševljenja za sve lepo i uzvišeno, sa onim ushićenjem snažne, naivne mladosti. O, draga lica, neka bi mi vi uvek samo kao takva ostala u sećanju. Samo kao takva!…

Zbogom!… Ja bih toliko htela s vama ovako ostati dugo, dugo, ali slike preleću i dalje jedna za drugom i bezvoljno otržu moju dušu od vas… Zbogom!…

* * *

Suton je. U sobi se vide još samo crte lica i stvari. Kroz otvorene prozore zasipa nas, s maha na mah, miris tople letnje večeri. Ja sam uznemirena. Nervozno prelazim s mesta na mesto, ustajem, sedam. To nije moja obična uznemirenost! Miris… polusumrak… sanjivi šumor tih prozračnih, svetlih večeri… sve me to uzbuđuje do… do – ne znam!… I ja osećam kako se ta sitna, raznolika osećanja slivaju polako u jedno veliko silno osećanje, koje preti da me poplavi svu. Osećam kako se prsa šire, šire naglo i postaju tesna. I ja ne mogu da izdržim više!… Skočim, uzimam flautu što leži tu na stolu, prilazim prozoru i tonovi pojuriše naglo jedan za drugim, kroz suton, u divnoj harmoniji… čas nežni i blagi, čas burni i strasni! Ja ne znam šta sviram, nisam svesna ničega oko sebe, samo osećam da ta flauta, ti tonovi, treba da uznesu moju žudnu ustreptalu dušu visoko gore… gore put onih sjajnih zvezda!… Osećanje se širi sve više i više a besna trka tonova sve je brža… I još jedan nagli priliv, i još jedan disharmoničan pisak i – flauta umuče… To nije bio više ton, to je bio krik do manitosti uzbuđene duše!… Da je tada mogla moja flauta da progovori!…

Bacila sam je nezadovoljna daleko od sebe, drhteći od uzbuđenja. Tražila sam nesvesno svoj šešir po sobi, našla sam ga i izašla ćutke. Silazeći niz stepenice neko me steže za ruku, – i to si ti bila. Zagledala sam ti se u lice dobro i videh da si me razumela bolje od svih što su tu bili.

– Kuda ćeš sad? – pitaš me polako, mirno.

– U noć, u beskraj! – odgovorila sam ti zaneto.

– Ali ti treba da ostaneš ovde! Ti moraš ostati sad! – produžavala si dalje navaljujući.

– Ne… samo sad ne… molim te… pusti me… – brzala sam ja bez veze, pa dojmih naglo tvoju ruku svojim usnama ljubeći je uzbuđeno. – Zbogom… zbogom… vratiću se odmah… odmah ću se vratiti… Idem… samo… i – osetih nežan pritisak vrelih uzdrhtalih usana na svojem čelu. I otrgoh se!… Kako sam te volela! Kako! Bože moj!…

* * *

I ja gledam sebe kako lutam srećna po ulicama pitajući uzgred i ono široko nebo, i sjajne zvezde, i velikoga boga, kako sam maločas toliko žudno htela: – šta je ovo?… Ljubav?… Prijateljstvo?… Sreća?… Ovo široko, silno osećanje što me toliko uzdiže u meni samoj?

Sve ćuti. Samo onaj tajanstveni šum noću, u kome sam uvek najjače osećala prisustvo boga, kao da odgovara: – Jest, to veliko osećanje, to je ljubav, prijateljstvo, to je sreća i budi srećna!

I veliki bože!… cela beskrajna vaseljena bila je u srcu mome!

***

PDF odlomak, Fuga idearum, Marko Galić

June 20, 2021

dve pesme iz knjige Nijedna pesma, Andreas Unterveger

June 20, 2021

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *