Znate li da je spiritizam bio vrlo popularan u Beogradu početkom XX veka?
Podaci koje ovde iznosimo zasnovani su na naučnoj knjizi Radmile Radić, ali, ono što je još zabavnije, na dokumentima iz jedne privatne arhive.
SPIRITISTIČKE PRAKSE
Uglavnom su ih praktikovali građanski krugovi, a izlazio je i pozamašan broj časopisa na tu temu. Među nekima od njih su bili Tajanstveni svet, Dva sveta, Dositije, Glas istine, Duhovni svet. Pominje se i časopis Spiritisti iz 1912. ali ga je nemoguće pronaći nigde.
Spiritizam je u Beogradu počekom XX veka bio su rasprostranjen ujedno sa proricanjem sudbine, raznim ritualima i slično. U to se možemo uveriti i u romanu Ponoć ili Grozno ubistvo na Dorćolu iz 1896, gde je Tasa Milenković detaljno ugradio te scene iz realnog života.
Međutim, razlika između vračeva i spiritista bila je, između ostalog, u pristupu ,,dokazima“. Spiritisti su verovali da je neophodan neki materijalni dokaz da bismo potvrdili dejstvo duhova, kao što je lupkanje, kuckanje, pomeranje stvari…
Verovali su da se transcendiranjem iz stvarnosti dokazuje besmrtnost duše.
PRVI SRPSKI SPIRITISTI
Tvrdi se da su to bili istoričar i diplomata Čedomilj Mijatović, potom i čuveni pisci Dragutin Ilić i Lazar Komarčić.
Čedomilj Mijatović, nakon mnogo putovanja i školovanja, odlazi u Englesku, gde se sreće sa ovim učenjima. Objavljuje knjigu Iz carstva duhova 1887.
Tu kaže da u Evropi danas živi 14 miliona ljudi – i to većinom ljudi koji bolje i obrazovanijem redu pripadaju – koji veruju u spiritizam. U Americi ih ima 20 miliona.
Dragutin Ilić, tvorac prve srpske naučnofantastičke drame Posle milijon godina, pisao je u svojim spisima Moja ispovest: priviđenja o iskustvima sa duhovima, čemu je prisustvovao i njegov brat Vojislav Ilić, a njegova žena Jelena bila je i medijum.
UPUTSTVA ZA PRIZIVANJE DUHOVA
Lazar Komarčić je treći pionir ove discipline kod nas, i možda najzaboravljeniji.
Komarčić je autor prvog srpskog naučnofantastičnog romana Jedna ugašena zvezda, iz 1902. a uređivao je časopis Dva sveta. On 1903. godine daje čak detaljna upustva čitaocima:
„Spiritističke sednice treba držati uvek u mračnoj ili najmanje u polumračnoj sobi. Ni sobu ne treba menjati. Za vreme seanse treba da vlada potpuna tišina, s toga je dobro, da soba ne bude do sokaka kud vrvi svet i kola prolaze, a tako isto za vreme sednice ne sme se u toj sobi ni pušiti ni alkoholna pića piti, sednicu treba da obrazuje krug prijatelja vezanih simpatijama.
Sednicama se pristupa s puno zbilje i pijeteta, a bez šegačenja i ismejavanja. Dobro je da se broj gostiju kreće od 5 do 10, a najviše do 15 osoba oba pola.
Sednica preko nedelje ne treba više držati no jednu, ili najviše dve. Sto za kojim se seanse drže, treba da je drven i što lakši; dobro je da je okrugao, jer se oko njega lakše poseda i lanac od ruku načini.
Ruke se drže na stolu ovlaš tako da, recimo, moja desna ruka dodiruje levu ruku moga suseda s desne strane, a moja leva ruka da dodiruje desnu ruku moga suseda s leve strane. I onda treba mirno čekati dok se sto ne počne kretati.“
POZNATE LIČNOSTI – PRISTALICE
Intelektualna moda spiritizma bila je karakteristična za zapadne zemlje, ali i za Beograd i građansku Srbiju toga doba, pa je tako i prva žena socijalista Ana Ninković zastupala tu struju. Ana je bila udata za Sretena Anđelovića, urednika lista Oslobođenje Svetozara Markovića.
Čak je i kralj Milan, prema rečima novinara Pere Todorovića (inače zeta pomenute Ane Ninković), verovao u onostrano, kao i kraljica Draga Obrenović. U časopisu Duhovni svet 1911. izašla je i reklama poznatog trgovca Jevte Pavlovića, vlasnika radnje za mirišljavu hartiju, sapun, divite i garniture za pisanje.
IZ BELEŽNICE JEDNOG SVEDOKA
Retke su i te knjige, retka su i svedočanstva običnih ljudi o svemu tome.
Međutim, upravo iz jedne privatne arhive saznajemo o čoveku, činovniku poreklom iz centralne Srbije, koji je u to doba dosta putovao i beležio svašta.
U Beogradu je boravio poslom i pisao beleške u rasponu od 1904-1920tih. Zvao se Milivoje Milošević, a o njegovim knjigovodstvenim veštinama (držao je veliko gazdinstvo), svojevremeno je objavljen članak u naučnom časopisu za ekonomiju.
Bio je član liberalne partije, redovni čitalac Politike, satiričnog lista Brka, posedovao je mape, knjige, periodiku, vodio i beleške o snovima.
U njegovoj zaostavštini našla se i ova knjiga, iz 1897.
Milvoje Milošević je sačuvao još neke vrlo važne uspomene koje se vezuju za spiritizam, za koji se očito vrlo zanimao.
Knjiga s početka teksta, Iz nadčulnog sveta, takođe je njegova, kupljena u dva istovetna primerka (jedan 1896. u Ćupriji, drugi 1903. u Kragujevcu).
Godine 1904. poželeo je da kod Grand hotela pita za Stevana N. Kućetinu, ne znajuči da je ovaj umro, u izgnanstvu, dve godine pre. Beleška kaže:
Kod Grand hotela da tražim Stevana Nikolića Kućetinu spiritistu, da ga pitam koliko sam se puta rađao, u kojim sam godinama rađan, u kojim umirao, u kojim mestima, kakvog sam bio zanimanja, iz koje sfere je moj duh poslednji put došao na ovaj svet, da li na meni stoji nekakva kletva, da li ne stojim sad pod opsednućem stranih zlih duhova.
Tražio je i Kućetinine Glasove iz vaseljene, i stavio ih na spisak za nabavku književnu koju je obavljao kod Valožića, čuvenog beogradskog knjižara. Slabo se vidi a i razmazana je grafitna olovka…
U prilog sujeverju toga doba, o čemu možete naći pregršt primera u gore pomenutom romanu Ponoć ili Grozno ubistvo na Dorćolu, Milivoje je zapisao, tokom svog zarobljeništva u Nemačkoj, i jedan običaj, i to od jednog crkvenjaka:
Posle završetka Velikog rata, tragao je i za knjigom o telepatiji, tačnije pribeležio je cenu, moguće kao poređenje sa nekom prethodnom, beleška je iz 1920:
A najzabavnije, naravno, ostaje za sam kraj!
Na jednom listu je, bez ikakvih daljih objašnjenja, zapisao adresu jednog spiritiste iz Beograda, o kome nismo uspeli da nađemo više informacija.
Možda to bude akcija za vas!
Inače, kuriozum: u adresaru Beograda je zaista postojala razlika između ulica Njegoševe i Njeguševe, nije greška u pisanju.
Nastavićemo sa objavama iz starih beležnica, zato budite pripravni.
Dotle, pročitajte i jednu magijsku/magičnu knjigu u našem izdanju, koja se doduše zbiva u 21. veku, a zove se Maternji jezik.
Dobro će vam doći i jedna sasvim unikatna knjiga priča o Dorćolu, Karapazar, gde ima pomalo i sujeverica, i spiritizma i vremenskih vrtoglavica… uverite se sami!