Najpre moramo reći da je pustinja jedna neverovatna beskonačnost. Ravno, mistično, promenljive ćudi.
Ali, pustinja je sve sem pustoši.
Setite se samo Sinajske pustinje, najlepšeg svetog mesta. Vilfred Tesidžer je svojevremeno lutao arabljanskom Praznom četvrti i uživao. I ne samo on.
Ovo su knjige po našem izboru koje obavezno morate poneti sa sobom kad krenete na neku pustinjsku destinaciju, kao npr. Egipat, Tunis, Maroko, nebitno gde.
Neke su dobre i za avion, neke za plažu/bazen, a svakako za hotelsku sobu gde možete da osetite potpuni doživljaj predela oko vas.
U Istanbulu se najlepše čita roman Kapali čaršija, u Jerusalimu poezija Jehude Amihaja ili Mahmuda Derviša, u Španiji Don Kihot ili Lorka, Rim je za Moraviju, elegičare, Kalvina… No, pustinja, je li stvarno tako nemilosrdna i šta je prigodno za nju?
1. Zemlja ljudi, 1939.
Egziperija svi znamo uglavnom samo kao autora romana Mali princ.
To je velika šteta jer su njegovi pređašnji romani bili čisto otkriće za nas, revolucija slika i naracije. Posebno izdvajamo Zemlju ljudi.
Na engleskom je ovaj roman srećnije naslovljen: Wind, Sand, Stars. Uzeta je zapravo jedna rečenica iz knjige gde narator kaže: Bili smo beskrajno siromašni. Vetar, pesak, zvezde.
Ovaj roman je nastao kada je Egziperi kao pilot doživeo avionsku nesreću 1935. godine, i lutao pustinjom, dok ga nisu spasili beduini.
Pored znanja o upravljanju letilicom, Egziperi pre svega poseduje osetljivost i umeće da nam približi tu metafiziku vožnje avionom, a potom i lutanja po pustinji.
Šta je bila pustinja nama? Ono što se u nama rodilo. Ono što smo o sebi naučili.
2.Ispod pustinje, 2014.
Britanski novinar i geolog, Dejvid Milar, istražio je emiratsku pustinju na do sada neviđeni način.
Zato smo toj knjizi, koja će uskoro izaći kod nas, i dali podnaslov drevni emiratski gradovi kojih više nema.
Ne biste verovali šta se sve krije ispod peska te novoizgrađene zemlje!
Autor je živeo u Dubaiju 10 godina, sa svojom ženom Frejom, koja je od starta negodovala sve, posmatrajući Dubai samo kao grad hotela i molova, bez duha i duše.
Međutim, Dejvid se zainatio… i otkrio čitavu riznicu arheologije, beduinskih legendi, izgubljenih gradova iz starih spisa.
… evo nekih odlomaka …
Ali ono što Fudžejru čini posebnom je snažan osećaj za misticizam i verovanje u duhove.
Kada se u planinama pronađu zaklane ovce, ovde nikada nisu krive lisice, već uvek vampiri. Nedelju dana pre naše posete u novinama je bila sablasna priča o kući u kojoj su stalno bez razloga izbijali požari.
Na užas njenih stanovnika, požari su izbili devet puta u nedelju dana, a bilo je i drugih neobjašnjivih dešavanja, uključujući i odeću koja leti po kući. Kada je vatrogasna brigada pokušavala da ugasi jedan od požara, creva su se čudno uplela, kao da je neka misteriozna sila pokušavala da spreči da se požar ugasi.
Kao što je portparol Civilne odbrane svečano objasnio: „nema drugog razumnog objašnjenja osim da to rade duhovi“.
…
Još neki odlomci dati su na našem Instagram profilu.
O tome i još mnogo zanimljivosti, o dva arheološka nalazišta na Džumejri, od kojih jedno gleda pravo na Burdž Kalifu, o karavan-sarajima, i raznim vrstama urmi, o trgovini koja se ovde odvijala u drevnim vremenima, jer Mesopotamija nije daleko, pronađite u ovoj čarobnoj knjizi i zauvek razbijte predrasude o zalivskim zemljama. Kao i mi što smo!
3.Sezona seobe na sever, 1966.
Sudanski pisac Tajib Salih vrlo je ugledan u arapskom svetu, pa je ovaj roman ubrojan u 100 najboljih arapskih romana svih vremena.
Razlog zašto smo mi izabrali Sezonu seoba na sever kao sjajnu pustinjsku lektiru je najpre jer je jedna od najtačnijih rečenica o prirodi pustinje napisana upravo ovde a glasi:
Ja sam žedna pustinja, lavirint mahnitih želja.
Znate ono kad osluškujete apsolutnu tišinu? Kao da hrska zvuk peska, svetluca sunce na upaljenoj površini. Takva je pustinja zaista, kad se udubite. Žedna, mahnita.
Nećemo otkrivati radnju romana, ali taj red je nezaboravljiv i uvek nas podseća na misiju pustinjskog pejzaža.
Gotovo da se čuje kako vam one silovite dine došaptavaju te reči.
4.Priče iz našeg kvarta, 1975.
Egipatski nobelovac Nagib Mahfuz rođen je baš u jednoj tesnoj uličici na bazaru u Kairu, čuvenom Khan el Khalili.
Impresivan je Mahfuz po mnogo čemu, po esejima, prozi, sećanjima. Po naslovima svojih romana, takođe!
Ove priče smeštene su u Kairo 1920-tih godina.
Autobiografske su, svilene, dirljive, žive…Podsećaju na boje Khalili bazara noću, sadrže taj tajnoviti začin sa istoka, opet sa bazara.
Volim da se igram na trgu između zasvođenog prolaza i tekije i, poput ostale dece, posmatram dudove u bašti.
Tako počinje, a vi dovršite. Dočitajte.
5. Anubis: a desert novel, 2002.
Za kraj, najunikatnija knjiga!
Anubis: pustinjski roman libijskog pisca Ibrahima Al Konija.
U pustinji vreme ne postoji.
Al Koni, dobitnik arapskog Nobela, odnosno književne nagrade Sheikh Zayed, kaže u jednoj video intervjuu da je tu konstantno prisutna smrt.
Ovaj pisac je inače ove godine dobio i priznanje na sajmu knjiga u Emiratima za kulturnu ličnost godine.
Zasluženo, Al Koni je poreklom Tuareg koji nam je dočarao pustinju i svoj život tamo originalnije nego iko.
Ceo roman podeljen je po dobima dana, pa imamo: Sunrise, Forenoon, Late afternoon, Dusk, Night, Last Watch of the Night, Dawn, Midday, daybreak, Evening, Morning, Sunset, Early Morning, False Dawn.
The ocean is agitation. The desert is tranquility.
Kaže on na jednom mestu u romanu.
Levant je definitivno izvorište i bajki, i beskraja, to svako od nas manje-više naslućuje, ali ovaj roman nas u to uverava najosebujnije, drži nas natopljene pustinjskim vetrom, omamljene.