Koliko znate o Brašovu i Transilvaniji van legende o Drakuli?
To je bilo i pitanje koje smo postavili samima sebi mnogo pre posete ovoj multietničkoj regiji u Rumuniji.
Stigli smo u Brašov u jutarnjim satima, taman na doručak, i prvo što smo videli bio je izlog ove antikvarnice, sa šarmantnom kutijicom za kafu Julius Meinl.
Prilika je i da porazgovaramo sa našim autorom Dušanom Jevtićem, istoričarem koji je kod nas objavio roman Kula Strahinja, jer je delimično povezan sa ovim gradom.
…
NR: Koliko u romanu ima istorije, koliko fikcije?
DJ: Istorijski događaji su pomalo izvitopereni do neprepoznatljivosti, ali malo bolji poznavalac istorije će prepoznati glavne istorijske procese i političke ideje epohe u kojoj se radnja romana odvija. Radnja je smeštena u period nakon poslesnjeg austro-turskog rata (1788-1791) i početka prvog srpskog ustanka. U pitanju je period od izuzetne važnosti za nacionalnu, ali i opštu istoriju, jer se pod uticajem Francuske revolucije, feudalna Evropa menja iz korena. Kroz sukobe junaka romana, kao i kroz njihove unutrašnje lomove, odvija se borba između srednjovekovnog nasleđa i nadolazeđih buržoaskih ideja koje se šire starim kontinentom. Takođe, rasplamsava se i konflikt između Zapada i Istoka, jer u tom periodu počinje borba za oslobođenje srpskog naroda od Osmanskog carstva. U ustancima koji su doveli do stvaranja novovekovne srpske države, dolazi do civilizacijskog preokreta, opredeljivanja našeg naroda za Zapad, i to za najliberalnije ideje koje dolaze iz revolucionarne Evrope.
NR: Zašto je baš Crna crkva u Brašovu izabrana za jednu epizodu gde se junaci sreću?
DJ: Da Brašov i njegova Crna Crkva budu mesto radnje nekog mog budućeg romana, opredelio sam se još davno, čitajaući italijanski strip Dampir, čije se tri najbolje epizode (20, 21 i 22) odvijaju u Transilvaniji. U epizodi br. 22 (Tajna sedam gradova) javlja se Crna Crkva, kao prolaz između ovostranog i onostranog sveta. Crtež je bio fantastičan (neobično za italijanske crno-bele stripove), a kasnije udubljivanje u istorijat hrama me je takođe zaintrigirao. Hram je izgrađen u gotičkom stilu krajem 14. stoleća, u vreme kada je tim prostorima vladala Ugarska, kao rimokatolička crkva, gradili su je pravoslavni Bugari, a kasnije tokom reformacije, postala je protestantska… U istoriji hrama učešća su izele sve tri frakcije hrišćanske konfesije, a sam naziv crkve, opet ne zvuči ni malo hrišćanski. Nemački naziv grada mi se takođe dopao, jer u Rusiji takođe postoji mesto sa tim imenom, u blizini Sankt Peterburga. Deluje nekako aristokratski i mistično.
NR: Glavna junakinja romana Adalberta je veštica. Zašto?
DJ: Veštice su prisutne u našoj istoriji i književosti 19. veka. Postoje svedočanstva da su Karađorđeve vojvode u Prvom srpskom ustanku (1804-1813) organizovale progone i lov na veštice. Karađorđev zet Antonije Pljakić je spalio vešticu na sred današnjeg Kraljeva (tada Karanovca), a jednom prilikom je i sam Karađorđe osudio neku ženu za veštičarenje naredivši da je ispeku na ražnju. Dobro je poznat i pomen veštice u Gorskom vijencu.
NR: Po čemu je za tebe Transilvanija posebna?
DJ: Istorija Transilvanije ili Erdelja, oblasti u današnjoj Rumuniji, oduvek me je fascinirala. Ratovi nisu zaobilazili ovu na prvi pogled zabitu regiju, smeštenu u zavoju Karpata, počev od pohoda rimskog imperatora Trajana, pa do operacija u Drugom svetskom ratu. To je oblast u kojoj pored Rumuna, žive ugrofinski Sekelji, Nemci, a nekada čak Srbi i Bugari, koji su se vremenom asimilovali u pravoslavne Rumune.
NR: A zašto je junakinja morala biti baš iz Brašova/Kronštata a ne iz Sibinja, Kluža, Segešvara… ?
DJ: Glavna junakinja je prosto morala da bude iz grada čije je ime Kronštat, izvedeno od naziva kraljevske krune, a u vreme komunizma, mesto je imalo ni manje ni više naziv Orašul Staljin, što bi u prevodu sa rumunskog bilo Staljingrad. Grad je osnovan od strane vitezova tevtonskog reda 1211. godine. U samoj knjizi, jevlja se viteški red hermanarihovaca, koji podsećaju na čuvene tevtonce, ovekovečene u filmu Sergeja Ejzenštajna o Aleksandru Nevskom.
…
Mi smo inače u toj brašovskoj Crnoj crkvi videli brojne persijske tepihe koje su lokalni trgovci poklanjali (među njima je bilo i onih molitvenih, muslimanskih).
U Brašovu se nalazi i jedna od najužih ulica u Evropi, Strada Sforii. Takmiči se sa L’Androuno u Francuskoj, Spreuerhofstraße u Nemačkoj i Parliament Street u Engleskoj, i sa praškom Vinarna Certovka, koja nam je najdraža od pomenutih.
O jednom detalju iz našeg boravka u Sibinju pročitajte na postu Misteriozni Timotei Popovici.
Vratićemo se ponovo tamo, već jesmo povratnici ovde, a zapise o službeno-emocionalnom putu u Arad i Temišvar tek moramo da sredimo.
Pre svega, čeka vas mini lista naslova koje smo ulovili u Rumuniji, pandan lovu na veštice!