Iz elemenata Dunava

Knjiga sačinjena iz elemenata Dunava, zaista. Tako smo je bar mi doživeli.

 

Prenosimo iskren review jedne čitateljke knjige priča Iz elemenata Nenada Milenkovića Panića, drage Sonje Vukadinović, koja je podelila to na svom Fejzbuku. Nadamo se i vašim utiscima!

 

 

Ovo je zbirka priča i pesama.

Priče i pesme koje predstavljaju odu životu, čin samospoznaje, ljubavi, ali i čin osude i praštanja.

Knjiga u kojoj nam pisac dopušta da, najpre dozirano, a onda i sveobuhvatnim pogledom zahvatimo sve što nam je pruženo, kao na dlanu, ogoljeno.

 

Širom otvorenih očiju, i uma, videla sam raskoš osećanja, percepcije, (spo)znanja, bogatstvo reči ali i talenta da sve svoje prenese u reči… i opiše ili još bolje naslika „muku“ odrastanja, mladalaštva u zlatnom kavezu želja i mogućnosti…bića koje je sin, brat, suprug, otac, prijatelj…kroz sva godišnja doba, san i javu i kroz elemente iz kojih smo nastali i u koje ćemo se, jednog dana, pretvoriti…

 

I još knjiga o:

-ljudima koji nisu samo prošli kroz život pisca, već su, očešavši se, ostavili žig na koži…

-psima, koje nakon čitanja nekih priča, vidim sasvim drugim očima…

O životu i o smrti.

Ova knjiga je plod samog života.

Plod, uzgajan u prostoru i vremenu palanke smeštene:

 

„Dole niže, niz ulice, za deset stepeni pomeraja fokusa levo, je crkva sa Lacio plavim tornjem. U toj liniji, nešto niže, preko rečice Groče, Gročice, kotline koja je okružuje, i u dolji Aginog brda, prastarog i pragročanskog brda, je mlin. Moćni valjkasti sivi splet monumentalne betončine od koji se zora, najpre grimizno, zatim tirkizno odbija… Ali nije to, već ta vlaga, uprkos savršenoj putanji sunca, je ono što čini Agino brdo antičkim, praistorijskim, večito nepromenjenim, što podseća na atlantidska pranevremena, civilizacije Uskršnjih ostrva, Slankamena, staroverstva, na nomade, trubadure bogumile, na rimljane i ine. Istorijska je činjenica da je baš džada, nešto niže od kumove, isto tako mitski stare kuće na najsavršenijem položaju u odnosu na sve kuće Brkića, velike kuće Brkićke, dakle da je ta džada ogranak, odlivnica nekadašnjeg carigradskog druma, a da su gore, nedaleko od Agine zemljane fertilne sise, isti ti Rimljani imali svoje vazdušne banje. Glupi Rimljani. Samo su znali da prave puteve, horde, kohorte, legije, da sole zemlju Kartagine, klešu točkove i osvajaju. Nisu znali da je podunavska varoš u celosti vazdušna banja, ruža vetrova sa mikroklimom, jebenom gustom maglom,i najlepšim plavim zorama, koje se čuju u napevavanju crkvenih horova vođenih jadranskim grlom.”

 

Varoš koja se naslanja na veliku reku…ne bilo koju, već onu koja menja ime i u čijem koritu počivaju stotine nemačkih brodova.

 

Pustićemo suzu dok čitamo o dečaku koji pokušava da razume svet odraslih, i koji samo želi da sve bude kao pre, da se igra ispod drveta koji se zove lipa iako baba kaže da „Lipa i oraj ne vole mušku decu“.

 

Ako nikada niste vodili ljubav sa ZEMLJOM, ako je niste obožavali kao ženu, njen miris, njenu strukturu, ako u vama nije budila nadu i želju… ako niste ostavili svoju krv i znoj na njoj dok pokušavate da izvučete najviše što možete, ako nikada niste napravili vino od grožđa koje ste sami odgajili, kao što nisam ni ja…ovaj knjiga će vam dočarati taj jedinsteveni osećaj.

 

A onda kada pomislite da vas više ne može iznenaditi ova beskrajno podatna knjiga, doći ćete do priče o igri VATRE, vetra i čoveka, od koje ćete zadrhtati dok pokušavate da pratite taj opasan ples… igru u kojoj je ulog sve.

 

“Njeno pucketanje je isto što i opojna pesma za davljenika i on sada gubi jer joj je prišao bliže, i dok oseća neprijatnu toplotu na đonovima čaplinovskih krimki, on se ne zaustavlja već polako, poput nerehabilitovanog zločinca koji prilazi omči, dolazi da joj se konačno pokloni. Sada mu više nije nikakav problem ni da je gleda jer shvata da je nepovratno zarobljen. I sada želi da, krajnje sebično, izvuče sve što je moguće iz tog veličanstvenog poraza. Nalazi detinju radost u tome, jer konačno spoznaje zidine unutar kojih je zarobljen. Nešto kao osećaj udomljenja.

Uskoro će i mrak a ona će zasijati jače samo za njega. Ali će se i ugasiti. A on će biti tu do poslednje iskre jer:

Nikada se ne ostavlja mesto paljevine dok se vatra ne ugasi.

U mraku se najbolje vidi kada je više nema.”

 

O VODI…jer je voda sve. O vodi kada se u nju uranja kao u sudbinu ili o vodi kada njen zvuk pokreće tok svesti onoga ko ume da je čuje.

 

“Zvuk kapi na krovu auta. Spavaju. Žedan sam, da ih vidim baš takve, bez reči i zagrljaja, da vidim po načinu na koji leže, sve priče i događaje od ovog dana, print mikroistorije u posteljini i njihova razbacana nemirna tela.“

 

I ne bih umela da prepričam ovu knjigu, ne priče, pogotovo ne pesme… koje bole, koje krepe i kada o bolu pričaju, pesme u čije dubine rado zaranjam, kao u san, ali teško izranjam i čini mi se svaki put po malo načeta, opečena…po malo tuđa, nepoznata.

 

Ovo knjiga je dozvola uvida u lično, u intimno, u sveto…poput gejzira izbačenog na površinu, magijom reči, da se rasprši i dodirne svakoga ko je dovoljno otvoren da razume i ko će, u to sam uverena, uživati u briljantnim rečenicama koje prate tok svesti pisca (često terajući da se vratimo na tek pročitano, da shvatimo) neretko dubokoumno promišljanje o sebi i o drugima, na jedan sasvim poseban način, rekla bih autentičan…o snovima koji se upliću u javu, i konačno, o borbi da se, pre sebi nego čitaocima, pokaže, i pronađe put… put za konačni izlaz iz vrt(log)a svog odrastanja.