Iznosimo vam odlomak iz ovog lirskog romana o muzici, a Rahmanjinovljeva Pesma bez reči lajtmotiv je prvog poglavlja. Izuzetno sugestivno, ovaj tajvanski pisac nagnaće vas da potražite tu kompoziciju, kao što smo i mi, zato smo je i linkovali – da vam makar malo skratimo put…
—————-
„U početku, bili smo samo bestelesne duše. Kada je Bog poželeo da nas otelotvori, odbili smo da uđemo u konkretan oblik koji bi se mogao razboljevati ili stariti, a pritom ne bi mogao da prevazilazi prostor i vreme. Zato je Bog smislio rešenje – naredio je anđelima da zasviraju očaravajuću muziku. Muzika je toliko opila duše da su poželele da je čuju jasnije. A za to je postojao samo jedan način –ljudsko uho. Božanski trik je uspeo, i duše su otelotvorene.
§
Ono što se sledeće dogodilo trebalo bi da počne s trenutkom kada je Linovo uho začulo
Rahmanjinova.
Taj zvuk klavira dopirao je iz muzičke radionice s drugog sprata. Lin-san nije čuo priču o dušama koje su izgubile slobodu zbog para ušiju. On je, u stvari, upravo doživeo drugačiji gubitak.
Tri meseca nakon ženine smrti, teškom mukom se najzad dovoljno pribrao da bi mogao da se pozabavi studijom koji je ona vodila za života.
Izlila je svoje srce i dušu u taj studio, koji je u susedstvu bio prilično ugledan, zašto mu onda do svojih poslednjih dana ništa o tome nije poverila? Možda nije mogla da podnese zamisao da će ga opteretiti sa zadatkom kao što je održavanje studija u poslu, mislio je.
Znala je da će Lin-san, koji nije bio više od amaterskog ljubitelja muzike, najverovatnije
zatvoriti studio, zar ne?
To nagađanje mu je donekle ublažilo osećanje krivice. Na kraju krajeva, pre nego što je upoznao Emili, nije znao da razlikuje violinu od viole.
Prošla su tri meseca i časovi su se primicali kraju. Profesori i đaci su obavešteni da se nastava završava. U protekla tri meseca svratio je samo jednom, a i noćas je čekao do devet uveče, dok se ne
završi poslednji čas, ne bi li tako izbegao prekorne poglede nastavnika koji su zbog njega ostali bez posla. Mada mu ništa ne bi rekli u lice, ne bi mogao podneti njihove nespretne pokušaje da ga izbegnu.
Njegov prvi brak trajao je šest godina i završio se razvodom. Ovaj brak je bio još kraći, nepune četiri godine, toliko kratak da Emili nije imala vremena da ga pretvori u istinskog
ljubitelja klasične muzike. Rak se pojavio iznenada i silovito, i za manje od šest meseci nije je više bilo.
Bio je dvadeset godina stariji od supruge. Te godine kad je trebalo ponovo da upliva u bračne
vode, osećao je bojazan da će jednog dana postati teret svojoj mladoj ženi, ali ovakav kraj nikada ne bi mogao ni zamisliti.
Vrata sale su bila odškrinuta, i melodične note s klavira resko su odzvanjale kroz noćni
vazduh.
Emili ga je vukla na mnogo koncerata, uključujući i sopstvene recitale, ali nije bilo mnogo kompozicija koje je mogao smesta da prepozna. Muzika koja je dopirala sa sprata toliko ga je iznenadila da je zastao u razgovoru s direktorkom i spontano podigao pogled u pravcu zvuka. Bila je to Rahmanjinovljeva „Pesma bez reči“. Tu melodiju je prvi put čuo s Emiline violine.
Za prvu godišnjicu iznenadio ju je poklonom – nije joj kupio nakit niti brendiranu tašnu, već joj je sponzorisao samostalni recital. Bila je toliko srećna da ga je smestila u dnevnu
sobu i odsvirala mu kompletan planirani program. Nijedno ga delo nije bogzna kako ganulo ili pobudilo, sve dok mu ova Rahmanjinovljeva kompozicija nije odjeknula u uhu – tužna, patnička, podsetila ga je nesvesno na majku koja je preminula par godina ranije.
„Nije li previše tužna?“ prokomentarisao je.
Emili je taktično zamenila kompoziciju za recital. Međutim, „Pesma bez reči“ mu je ostala urezana u umu, poput alergena, činilo mu se da je uvek može čuti – od pesme soprana do zvuka violončela, od reklame za kola do pozadinske muzike u filmovima, ova melodija ga je neprestano okruživala, uvek u drugačijem obliku.
Ali ove noći, dok je odzvanjala s klavira u melanholičnom, pustom studiju, neznano zašto,
tonuo je u njenim tonovima, kao u kakvom bestežinskom prostranstvu.
„Ko to svira tako kasno u noć?“, upitao je direktorku.
Otkako je Lin-san ušao, ova žena krupnog, oblog lica sve vreme se upirala da svoj prirodno srećan izraz učini saosećajno tužnim, ali tek je s ovom promenom promenom teme mogla najzad da se malo opusti.
„O, to je naš klavirštimer.“
„Zar nije obavešten da više ne dolazi?“
„Da, ali sam se dobrovoljno javio da pomogne dok klaviri ne budu odneti.“
Lin-san ništa nije rekao, samo se blago namrštio.
(Gospode, šta da radim sa svim tim klavirima?)
„On takođe svira, ali je odbio kada sam mu ponudila da predaje klavir. Ponekad ga pustimo
da koristi salu besplatno.“
„A koliko se plaća štimovanje?“
„Hiljadu petsto sat.“
U poređenju s nastavnicima klavira, baš mizerno! Poslovan čovek do srži, Lin je intuitivno poredio razlike u platama.
Nema sopstveni klavir, ne želi da predaje, a zadovoljan je poslom klavirštimera. Linu je
to zvučalo iracionalno.
„A dobro svira…“ spontano je prokomentarisao.
Na kraju krajeva, na svom je terenu, čak i ako je dao pogrešnu ocenu, nikom ništa.
„To je rekla i profesorka Čen.“
Emili je oduvek bila profesorka Čen. Lin-san je, s druge strane, bio tek čovek iza profesorke Čen, muškarac dovoljno star da joj bude otac. Osoblje ga je oslovljavalo s gospodine Lin, a Emili s profesorka Čen, kao da nisu bili do kraja sigurni da su oni muž i žena.
Privučen muzikom, polako se penjao uz stepenice.
Razlikovala se od izvođenja koje je ranije čuo, jer je posedovala nekakvu snoliku nežnost,
budeći sećanja na davno prošle događaje.
(Neće li pre ili kasnije i ove melodije nestati iz mog života…?)
Kada je stigao do vrha stepeništa, pogledao je u jedinu salu koja je bila osvetljena. Odmah iza
odškrinutih vrata za pijaninom je sedeo muškarac s kačketom.
Lin je smesta prepoznao pijanino, Bezendorfer.
Emili, koja je prevashodno studirala violinu, za klavirom je sedela retko. Na kraju, Stenvej u
njihovoj kući je koristio samo njenom korepetitoru tokom proba.
Od malena je učila klavir, a u srednjoj školi klavir i violinu. Pitao ju je jednom zašto se prebacila na violinu, a ona je pola u šali rekla da se nije mogla nadati da će u ovom životu
postati koncertni pijanista, ali je s violinom barem mogla proći audiciju za neki orkestar i izdržavati se od toga.
Nije je dalje ispitivao. Nagađao je da je u to vreme želela da ostane u inostranstvu. Možda je
tada imala i dečka belca. Te godine joj je bilo trideset i šest, i verovatno joj je bilo jasno da će joj se izgledi sve dalje smanjivati ako se ne uda.
Posle svadbe kupio joj je nov koncertni Stenvej. Polovni Bezendorfer na kom je svirala od malena preneli su u studio. Prijatelji koji su im te godine dolazili u posetu bili su zadivljeni pažnjom kojom je obasipao svoju suprugu.
Postojao je još jedan razlog za toliki glamur. Samostalni biznismen, izgradio je svoju
imperiju izvozeći plastične ligeštule tokom ekonomskog procvata 1970-ih. Made in Taiwan.
Na sličan način su se obogatili i drugi mali i srednji privrednici njegove generacije.
Trgovali su priborom za domaćinstvo i elektronikom, ali niko nije mogao da pravi automobile ili, u tom slučaju, klavire za izvoz.
Klavir koji se pažljivo održava i štimuje nema rok trajanja. I pedeset godina kasnije će
proizvoditi note savršene kao i onog dana kad je izašao iz fabrike, možda čak i lepše, posebno ako ga godinama sviraju snažni,umešni prsti.
Nije mogao a da se ne nasmeje slušajući note koje su dopirale s dirki Bezendorfera, svaka
jasna i bistra kao uglačan staklenac.
Idealna klima za Stenvej kod kuće je dvadeset stepeni celzijusa i 42 procenta vlažnosti,
ali tokom proteklih šest meseci bio je zaista nemaran prema klaviru.
Stari klavir, defakto u egzilu, bio je marljivo održavan, dok je Stenvej kod kuće bio prekriven slojem prašine, dirke su mu raštimovane a žice deformisane. Kakva ironija, bolno je premišljao Lin.
(Ponovo sam ostao sam, ali sada kao šezdesetogodišnji starac…)
Setio se stare Jamahe koju su imali u kući kad je bio mali.
Mlađa sestra je pohađala klavir – u očevom društvenom krugu staromodnih lekara, sviranje klavira je priprema ćerke za brak, a ako u miraz još donese i klavir, videće se da je iz
dobre kuće. Njihovi roditelji nisu nikad shvatili koliko sestri ne leži muzika. Tri puta je
pala na prijemnom za srednju dok je nisu poslali u Japan. Setio bi je se povremeno kako s
mašnicom u kosi sedi za klavirom i vežba Šuberta. Zašto nisu i njega poslali sa sestrom da uči klavir?
Patrijarhalna porodica očekivala je od njega da se upiše u srednju školu
Đijenguo, a onda na Mašinski fakultet Tajvanskog univerziteta. Nije ih izneverio.
Pitao se da li se, u određenoj meri, nije venčao s Emili da bi nadoknadio muziku koju je propustio. Iako je bio potpuno svestan da je Bezendorfer sasvim upotrebljiv, ipak je verovao da muzičar kod kuće treba da ima koncertni klavir, a ne pijanino. Premišljajući o tome, morao je da prizna da to možda nije bilo sasvim zbog nje, već je bilo i posledica osećaja
sujete kojeg je bio samo izdaleka svestan.
Pomela su ga sećanja koja je Rahmanjinov u tom trenutku izazvao.
Kad se razlegla poslednja nota, pijanstine šake su se nežno izdigle, opisale luk u vazduhu, i spustile mu se na kolena.
Lin je stajao ispred vrata, tiho posmatrajući čovekov završni pokret.
§
Mora biti da je u tom trenutku postao svestan mog postojanja.
§
U narednim danima, u kafanici u koju smo često posećivali, Lin-san mi je otkrio da smatra
kako se neki instrumenti, poput flaute ili harfe, savršeno slažu sa ženskom figurom.
Uživao je da vidi vitku, gracioznu ženu kako svira violinu, za razliku od nezgrapnog muškarca koji ja, poput tirga napetih žila, glavom nagnutom na stranu mogao u bilo kom
trenutku da slomi instrument oslonjen na ramenu. Nije smatrao otmenim ni pogled na ženske noge raširene oko violončela.
U poverenju, Lin-san je smatrao da i klavir više odgovara muškarcima, posebno ako je
koncertnim, kao da samo krupne šake, duge ruke i široka ramena mogu da zauzdaju njegovu
snagu.
§
Hitro sam se okrenuo kad sam osetio da je neko na vratima.
„Oprostite…“
Dolazio sam u studio duže od godinu dana i viđao sam ga par puta kad je dovozio Emili, ali
ovo je bio prvi put da smo se zapravo sreli.
Lice za volanom, s onom srebrnasto-sedom kosom, uvek je odavalo utisak hladnoće i odbojnosti. Iznenadilo me da ga vidim da stoji van Ferarija, i da je za pola glave viši od
mene. Licem u lice s čovekom koji je upravo izgubio suprugu, trudio sam se da mi izraz lica
bude obuzdan, a da istovremeno ne izgledam neopravdano saosećajno.
„Hvala Vam. Direktorka mi je rekla da se Vi brinete o svim ovim klavirima.“
„Kada se prethodni štimer penzionisao prošle godine, preuzeo sam neke od njegovih
klijenata.“
Ćutali smo tako, dok nisam prebacio platneni ceger preko ramena, i osvrnuo se s vrata,
upitavši:
„Gospodine Lin, a kako je Stenvej kod kuće?“
————————
preveo s kineskog jezika Vladimir Živanović
tajvanski roman Klavirštimer
(izlazi u našem izdavaštvu tokom 2024.)
