Ovom izvrsnom knjigom priča saudijskog pisca Tarika el Džerida otvaramo podediciju u okviru edicije ORIJENTacija, koja je posvećena arapskoj književnosti.
Edicija ORIJENTacija predviđena je isprva kao uopšteno istočnjačka: pa se tu ubrajaju i kineski autori, tajvanski, korejski, i drugi. Prvo delo koje je izašlo bio je prevod tajvanskog romana Klavirštimer, iz prevodilačkog pera sinologa Vladimira Živanovića.
No, u saradnji sa partnerima i prijateljima iz agencije Kalemat, prve te vrste na Bliskom istoku, uspeli smo da našim čitaocima obezbedimo brojne saudijske knjige, u prevodu sa arapskog jezika.
Prva na redu je, kako smo gore i najavili, Poslednji Indijanac, priče mladog pisca Tarika el Džarida, a prevod potpisuju Olga Divjak i Marija Jovanović.
Ova knjiga je čudesna. Pisana lakim, razumljivim jezikom, bez velikih poetskih ambicija i metaforičkih akrobacija, ali izuzetno živahna, uprkos svojoj dubokoj melanholiji, brza, puna slika, čas sa ulica Montreala, Londona, aerodroma u Minhenu, čas u vidu ispovesti Fidela Kastra ili pripovesti o Stivenu Hokingu… zatim se narator iz živog pretvara u neživog i postaje kafa arabica i žali na svoj uzgoj i nostalgiju za precima iz Arabije, kineski tenk koji je gazio protivnike, ali i svoje izumitelje -Sovjete, i drugo.
Priče osvajaju čitaočevu pažnju upravo svojom jasnoćom i kratkoćom rečenica, i neočekivanim kombinacijama pojmova i događaja, poredbenim slikama koje izranjaju kad se najmanje nadate.
Odlomak koji smo izdvojili ticao se jedne smeštene na Pikadiliju.
Nećemo vam otkriti kako se završava. Moraćete da otrčite u prvi Delfi, ili pak sladokusački Beopolis, tamo negde od sredine avgusta, ili kraja (verovatnije kraja), i nabavite svoj primerak!
Vizuelni identitet naše edicije posvećene saudijskim piscima radila je naša besprekorna i nenadmašna Dragana Nikolić, po arapskom zvana Aša.
Nesvesni Džonatanovog prisustva na Pikadili trgu
U Londonu postoji više od tri hiljade nadzornih kamera koje Džonatanu ne znače baš ništa, osim onih jedanaest kamera na Pikadili trgu. Džonatan se bavi nadgledanjem svih tih ekrana, ali kamera koja mu je najdraža je kamera broj 3 u 8ujutru, jer se tada u gornjem levom uglu ekrana pojavljuje crvenokosa žena koja otvara cvećaru u jednoj ulici popločanoj kaldrmom, koja vodi do Pikadili trga. Džonatan bi mogao da sakrije svoju zaljubljenost u tu crvenokosu ženuda jednoličnost njegovog posla nije zahtevala da proučava obrasce ponašanja koji se ponavljaju i da brblja o njima, a vlasnica cvećare i njena odevna kombinacija svakog dana su pokretali jutarnji razgovor između Džonatana i njegovog kolege Skota uz šolju nes kafe.
Nije lako nadgledati jedanaest ekrana, čak i ako imate prijatelja koji vam pomaže u tome. Zato se Džonatan u svom poslu oslanjao na to da spozna ustaljene obrasce ponašanja i da ih zanemari, a da potom ispita sve ono što izlazi iz okvira uobičajenog i da to proprati. Tako je okupljanje ljudi oko mađioničara koji se pojavljuje na ekranu broj 8 svake subote vredno zanemarivanja, posebno kada se na ekranu broj 5 prikaže pokret Zelenih koji se protive ratu u Iraku; a okupljanje zalivskih porodica koje uvlače mušterije u kafić ne izaziva sumnju kakvu izaziva pojava petorice bradatih koji nose pakistansku nošnju; ples grupe brejk densera – čak i ako ih je zanimljivo gledati – ne sme da odvrati pažnju od grupe belih obrijanih glava koje se čine kao neonacisti. Džonatan zna da se njegov posao bazira na klasifikaciji ljudi i predrasudama, ali ne priznaje to. To je istina o kojoj se ćuti na njegovom poslu, a ako bi je priznao mogao bi da odgovara.
…
Pogledajte i naše prevoditeljke koje su rekle ponešto o knjizi, i to na arapskom!
…
Pored ove kolekcije knjiga, i edicija Enklava nudiće “egzotične“ naslove.
Naime, tu bi nam, u istom periodu, izašla tri naslova – dva sa italijanskog, jedan sa francuskog, prozne knjige pisaca koji stvaraju na velikim jezicima (očigledno!) ali van matične zemlje.
Dvojica su iz Lugana, Tesina – jedinog italijanskog kantona u Švajcarskoj, a jedna autorka je iz Belgije.
Skriveni ćoškovi grada, dragulji, prenose se i na potragu za knjigama. Dela koja se trudimo da vam predstavimo nisu ni mejnstrim ni opšte mesto ni granica očekivanja, niti želimo da to budu.
To su dobre prozne tvorevine, pisane na raznim stranama sveta, neke od njih nagrađivane, neke u užim izborima, a neke naprosto samo vredne.
Do sledećeg bloga! (Sećate se da vam mesec-dva-tri dugujemo priču o Bolonji…)