Razgovarali smo sa Draganom V. Todoreskov, autorkom knjige priča U čekaonicama: istorija ženskih mentalnih poremećaja, koja se ove godine našla u izboru za prestižnu nagradu Stevan Sremac.
NR: Najpre da te najavimo – pre svega kao teoretičarku i istoričarku književnosti, zaposlenu u Matici srpskoj, doktorku književnosti, renomiranu književnu kritičarku, i još puno toga… Da li bi se i sama ukratko predstavila za naše i tvoje čitaoce? Naučna oblast koja te najviše inspiriše i gde si se ostvarila, pa i konkretne teme magistarske i doktorske teze?
DVT: Otkako sam objavila knjigu U čekaonicama volim da naglasim da sam pre svega spisateljica, pa tek onda književna kritičarka. Što se tiče mog naučnog rada, za mene je parodija kao književna forma oduvek bila inspirativna, pa sam i magistrirala na temu Parodija i parodijski postupci u tekstovima Jovana Sterije Popovića (žao mi je što nisam obuhvatila i Stevana Sremca i Stanislava Vinavera). Judita Šalgo je takođe za mene bila veliki izazov. A iz poglavlja Istočni greh Nenada Mitrova objavljenog u romanu Put u Birobidžan saznala sam više o Nenadu Mitrovu, čije sam sabrane pesme priredila. Jedan potpuno skrajnuti pesnik,
Mitrov je, Jevrejin, invalid, izvršio samoubistvo nakon nekoliko ispitivanja fašističkih islednika u Novom Sadu koji su od njega tražili imena umetnika naklonjenih socijalizmu. Nije želeo da umre obeležen kao izdajica. Mislim da su me njegove pesme i život dirnuli do te mere da sam mu se posvetila i pokušaj da ga vratim u istoriju književnosti, da ga otrgnem od zaborava, smatram najvažnijim u svom naučno-tragalačkom radu.
NR: Čekaonice su tvoja prva knjiga – u književnoumetničkom stilu. Da li si imala neke uzore koji su joj prethodili? I kako si došla na ideju da napišeš baš jednu takvu knjigu: feminističku, žensku u najboljem smislu reči, neagresivno a opet nedvosmisleno angažovanu?
DVT: Moj najveći uzor bio je Martin McDonagh – irski reditelj i dramski pisac, koji se u svojim delima bavi predrasudama, a predrasude su zauzele važno mesto u Čekaonicama. Predrasude vode ka nerazumevanju, i dalje, konfliktima, pa i ratovima. Veliki uticaj imali su umetnički filmovi (čak veći nego literatura), ali bih svakako izdvojila Virdžiniju Vulf, Arundati Roi i Elfride Jelinek – tri spisateljice mnogo važne za moje poimanje žene i njenog teškog položaja u društvu.
Iskreno, ne znam kako se javila ideja. Imala sam nešto malo znanja iz psihijatrije (iz srednje
medicinske škole), a mnogo toga što sam opisala u pričama sam doživela, videla, slušala ili
jednostavno domaštala. Pored svake žene sa mentalnim poremećajem u pričama se javlja po
jedan socijalni problem, ali i kritički odnos prema društvu ili prema sistemu koji nije bio spreman da joj pomogne, koji samo osuđuje, kažnjava i nadzire.
NR: Čekaonice su angažovane na suptilan, ali intenzivan način. Stilski, jezički, dubinski. To je
ono što je No Rules opredelilo da ih objavi, pre svega. Ničeg u njima nema invazivnog, tendencioznog. Objasni našim čitaocima taj podnaslov istorija ženskih mentalnih poremećaja.
Ima li tu ironije, cinizma, empatije, lirizma? Šta je sve sadržano u tom podnaslovu – sem, naizgled, medicinskog prizvuka?
DVT: Naravno da su ironija, cinizam, sarkazam, ta crnohumorna umetnička sredstva zauzele važno
mesto, kako u pričama, tako i u naslovu (koji asocira na pesmu Ostavi je Riblje Čorbe, odnosno, njen stih U čekaonicama je zabranjeno pušenje). Reč „istorija“ takođe treba da bude čitana u ironijskom ključu – nema tu istorije izuzev istorije poremećaja svake od junakinja, a
njeni su koreni u patrijarhalnom poretku koji najpre razboli ženu, a zatim je stigmatizuje, ismeva, odbacuje… Ne znam koliko sam, makar kao naratorka, uspela da ostavim prostora za epitet „empatična“, više sam želela da budem gruba, da istresem sve one suze, muke, krv i znoj koji prate gotovo svaku ženu tokom njenog života, želela ona da prizna to ili ne. Uostalom, nisu sve junakinje zaslužile empatiju – naprotiv – neke sam želela da prikažem kaočuvarke patrijarhata, kao neumoljivo hladne i nepristupačne za probleme žena koje su u njihovoj neposrednoj blizini ili sa kojima su u srodstvu.
NR: Od junakinja tvoje knjige, ima li neka koja je za tebe bila posebno teška, koja je vukla posebno težak bagaž? Mada sve one vuku kofere bez točkića svojih sredina, porodica, ličnih nemira, doba.
DTV: Verovatno Jovana, junakinja priče Radni narod, koja prolazi kroz teško detinjstvo zbog
prezahtevnih roditelja, potom trpi posledice razvoda i postaje zavisnica od sedativa. Mada,
nijedna priča nije lišena balasta stvarnosti. Ključna stvar je bila situirati junakinje (i jednog
junaka, u priči Šta ćemo za večeru) u odgovarajući hronotop, kako bi se istakao ne samo uticaj sredine, detinjstva, predrasuda, nego i izvestan pesimizam glede pomoći koja je neophodna, a koja retko stiže. U pripoveci Radni narod, čini mi se, poredak građanskih vrednosti je urušen, sve zavese padaju i na pozornici ostaje mlada lekarka, usamljena, bez podrške sistema (zdravstvo, centar za socijalni rad, sudstvo), prinuđena da se, takva kakva je, sama bori za svoje dete.
NR: Koliko si istraživala medicinsku pozadinu brojnih poremećaja, i da li bi pobrojala neke za
čitaoce/teljke koji se prvi put susreću sa ovom knjigom?
DVT: Istraživala sam, oduvek su me zanimale teme vezane za mentalno zdravlje žena. Pomoć mi je pružila dr psihijatrijske medicine, Slađana Ralević, koja je pokazala dobru volju da
pročita pripovetke pre njihovog objavljivanja. Kada je reč o tzv. stručnoj literaturi, najviše mi
je pomogla knjiga Koju igru igraš Erika Berna, Ljudi lažu Skota Peka, i jedna novija, Mrzim te
– ne ostavljaj me Hala Strausa. Njih bih izdvojila. Tek kasnije, srećno smo se podudarile psihološkinja, dr Lidija Vasiljević i ja – ona je nešto malo posle mene objavila knjigu
NEsavršeNE – mitovi o ženskim mentalnim poremećajima. Žao mi je što nisam, poput Rastka Petrovića, posećivala psihijatrijske ustanove i razgovarala sa ženama koje su hospitalizovane zbog težih poremećaja, ali toliko je bilo primera iluzija, deluzija, zavisnosti, depresija, fobija oko mene da mi se čini da smo svi u jednoj velikoj ludnici.
NR: U čekaonicama – nismo ništa rekli o naslovu. U kakvim se to čekaonicama nalaze naše
junakinje? Je li to ustanova gde se dočeka? Ili se, ako istekne radno vreme, ili stigne malo kasnije, odlaže za naredni dan, u nedogled? Ima li pauza na šalterima, iznenadnih napuštanja službe? Markes je svojevremeno rekao da je brak institucija, ali ko će, zaboga, da živi u instituciji!? Naravno, ovde nije reč samo o braku, naprotiv, razne priče su ovde utkane, ali jesu u osnovi iskrena i potkovana kritika patrijarhata.
DVT: Čekaonice su, pored mesta zabrane pušenja, i mesta neizvesnosti, neki savremeni purgatorijum u kojem nam kažu da li smo, kao društveno-poželjna bića, asertivne, poslušne, viđene za raj, ili smo, izopačene i grešne prema hrišćansko-patrijarhalnim standardima, ipak više za pakao. Čekaonice su i tranzitna vremena u kojima nas prisiljavaju da verujemo kako ćemo u kapitalizmu prosperirati (naravno, kao jeftina radna snaga i pod patronatom muškaraca). Sve u svemu, reč je o jednoj velikoj laži koja nas okružuje, a beznačajne zabrane su samo zamazivanje očiju pred istinskim problemima sa kojima se savremena žena suočava nastojeći da ugodi svima – roditeljima, mužu, partneru, deci, nadređenima itd.
NR: Šta je to što je u patrijarhatu zapravo najopasnije, najsurovije? Koje su to vrednosti koje patrijarhat nudi a koje pobija? Ima li nečeg dobrog u takvom sistemu? Mislim da jedna priča gde nečija majka govori stalno “mi“ a ne “ja?, misleći uvek na sebe i muža, predstavlja dobar šlagvort za temu – ali opet ne antibračnu – već kolektivističku. Šta je to opasno u kolektivizmu, a šta možda u individualizmu?
DTV: U priči Dome, slatki dome patrijarhalna banatska domaćica pokušava da vaspita ćerku tako što ističe kolektivne vrednosti i svoje mišljenje stapa sa mišljenjem svoga muža – gazde, paora, zemljoposednika. Jasno je šta se očekuje od ćerke – da se dobro uda. Sve ostalo je neprihvatljivo. U toj priči snaha pokušava da kaže nešto, ali se njeno mišljenje ne uvažava. Nema jednine. Važna su opšta mesta. Slična je situacija u novosadskoj advokatskoj porodici koja sebe vidi kao deo elite (Radni narod). Crkva, opet, nameće svoje mišljenje videći inoverne kao neprijatelje ili kao deo društva kog se treba kloniti. Mislim da su u patrijarhatu jednako opasne i žene koje, ljubomorne ili podozrive, nastoje da „vaspitaju“ pripadnice svoga roda – one su budne čuvarke kolektivizma. E sad, postoje trenuci u istoriji kada je kolektivni duh umeo da prepozna opasnost po građansku slobodu (npr. engleska nacija u vreme Drugog svetskog rata), ali je mnogo više primera zabluda kojima je građanstvo podleglo (npr. nacizam u Nemačkoj, čije su posledice bile jezive). Upravo u spremnosti da se sasluša i uvaži mišljenje jedinki leži demokratija, i ne treba da se čudimo što su neka društva odmakla daleko od nas i po pitanju rodne ravnopravnosti.
NR; Profesorka Vladislava Gordić Petković je ove junakinje nazvala heroinama našeg doba.
Rekla bih, doba – u Srbiji, na Balkanu, pre svega. Mada, i šire. Koliko ti je poznata slika žene
van Balkana tj. koliko je ovom knjigom, i kako, obuhvaćena?
DTV: Otpor ovih heroina je, nažalost, autodestruktivan, on teško da može naškoditi patrijarhalnom poretku. Heroinama ih čini neki tragični usud koje one nose. Ja se sve češće pitam da li je Balkan u Evropi ili u Aziji. Toliko femicida, neobjašnjivih nasilja, agresija, generalno, otpora prema bilo kakvom vidu ženske emancipacije. Zaista ne razumem šta naši lingvisti nalaze kao štetno u rodnosenzitivnom jeziku, a ne primećuju da se kod nas ćirilična pisana slova pišu ruskim kurzivom, i to u uglednim instituciijama koje bi trebalo da neguju srpski jezik. Oduvek je, to piše Lidija Vasiljević, na našim prostorima postojao iracionalan strah od žene, od njene seksualnosti, o bolestima da i ne govorimo. Slika žene van Balkana poznata mi je najviše preko umetnosti, angažovane, dakako, koja, opet, nedostaje kod nas. U filmovima evropskih, nezavisnih američkih, pa i azijskih produkcija ima mnogo tema vezanih za žene, za marginalne grupe itd. Ima, naravno, i usiljenosti, i preterivanja, ali ako od 10 angažovanih filmova samo dva ostave snažan utisak na publiku, nije li to već korak napred?
NR: Da li bi za naše čitaoce izdvojila neki odlomak koji bi ilustrativno prikazao neku od pojava, mada knjiga zaista obiluje sugestivnim slikama?
DTV:
,,Jesi čula za presudu?
Nisam, misliš na advokata Ćupurdiju?
Da, da, dobio je dete pravosnažnom presudom. Doktorka ostala sama.
Jao, jadna ona. Prvo ju je varao sa pripravnicom, a sada joj još i dete otima.
Debeli monstrum!
Mamin sin!
Ništa taj ne bi uspeo da nije bilo njegove majke, one odvratne ženetine!
Da li je i tebi predavala nemački u gimnaziji?
Meni nije, ali mojoj sestri jeste. Nije bilo gore profesorke od nje. Posebno prema učenicama.
Sirota doktorka. I sad će ona njemu plaćati alimentaciju?!
Da ne poveruješ.
Tako bi otprilike vaš razgovor otkrio Jovaninu tužnu sudbinu, onako, u globalu: debeli, razvratni muž advokat, zla svekrva, maloletno dete dodeljeno ocu. A iz njene perspektive sve se teško može opisati, osim u fragmentima: crvene lakovane cipelice sa uskim štiklama, klim, klam, ulazi sredovečna socijalna radnica, iznosi svoje mišljenje, Jovanin pravni zastupnik, stari prijatelj njenog oca, ispituje je, uzalud, sve ide u korist Radeta, njega zastupa ona njegova, brižan otac, muško dete u osetljivim godinama, tata kao primer i uzor,
majka sa sumnjivom dijagnozom, zavisna od sedativa, depresija indukovana lekovima,
nepodobna, nepodobna, nepodobna… Jovana i čika Milan razmenjuju poglede pune neverice, ko je ovde lud, govore njihove oči, kako ga nije sramota, ovo je on pisao, a pripravnica
deklemuje, degutantno, čudi se i sutkinja, pita ih, ako je tužena kupila stan na kredit i živi od plate, zašto zahtevate alimentaciju u visini trećine njene mesečne zarade, pita ih, ali zna da će morati da presudi u korist tužitelja, negde od gore je stigla takva naredba, uostalom, možda i za nju to neće biti loše, samo ako bude poslušna, moći će da napreduje, a ova žena, šta da se radi, zašto nije uspela da sačuva tako sposobnog i uticajnog muža, sama je kriva… Čovek je čoveku vuk, misli čika Milan, šta je onda žena ženi, vučica, ne, hijena.“
Ovo je odlomak iz priče Radni narod.
NR: Da li bi preporučila, što bi se srpski reklo, further reading 🙂 ? Priče, romane autorki koje smatraš da bi obogatile čitalačko putovanje njihovim uvidima, stilovima, porukama?
DTV: Pored, za mene veoma važne, Judite Šalgo, i svakako nezaobilazne Dubravke Ugrešić (koja bitrebalo da uđe u lektiru) pomenula bih i prozu Biljane Jovanović, Fride Filipović, Milice Mićić Dimovske, zatim, kod nas zapostavljenih, a veoma interesantnih i maštovitih autorki, Sonje Atanasijević, Stane Dinić Skočajić, Tatjane Janković. Tu je svakako Tanja Stupar Trifunović. Bojim se da bi bilo nezahvalno dalje nabrajati, jer neke od mlađih autorki nisam, priznajem, čitala. Naša književna kritika sklona je da favorizuje i nagrađuje pojedine autorke, pa se tako od drveća ne vidi šuma. Verujem da će mlade prozaistkinje izboriti ravnopravno mesto sa svojim muškim kolegama, u poeziji se već dešavaju krupna gibanja u tom smeru, možda se to još uvek ne vidi, ali sigurna sam da bolja vremena za žene, makar u umetnosti,
imaju tek da nastupe.
Sliku za korice knjige U čekaonicama ustupila je slikarka Biljana Willimon. Prilog o knjizi u TV emisiji Vavilon, koju uređuje Jasmina Vrbavac, pogledajte ovde.