Razgovarali smo sa autorom romana Put percepcionera, Nikolom Lekićem. Nikola je pre ovog romana objavio i zapažene romane Trafika (u samizdatu) i Persson (Laguna). 

GLAVNI MOJ POSAO JE DA PAŽLJIVO SLUŠAM

NR: Nikola, moram da te najpre pitam da nam se sam predstaviš, a potom ćemo te predstaviti i mi sami na svojstven način. 

NL: Kao i većina ljudi, ne umem to samopredstavljanje da izvedem. Volim dobar keks. Nekoga zanima ovo, nekoga ono, a da pretpostavljam šta je „ovo“ u „ovom“ slučaju, a šta „ono“ u „onom“, to zaista ne znam kako. Sa psima volim da idem na kafu. Stoga prepuštam tebi da me predstaviš, na sebi svojstven način. Zimogrožljiv sam.

NR: Okej, onda ću ja… da ne prepisujem tvoju bio sa Laguninog sajta, bolje da malo dodam svoj doživljaj: bratski tip, ozbiljan autor, luda proza, žive, “neštreberske“ teme, eto! Tvoji prethodni romani su se, čini mi se, bavili sličnim kolekcionarenjem. Opiši našim čitaocima o čemu je reč, kako si “sakupljao građu“, slagao?

NL: U suštini ja se ne bavim skupljanjem građe, već gradim od onoga što je zatečeno na tom građevinskom zemljištu, u trenutku dobijanja građevinske dozvole za izgradnju novog teksta. Za mene i meni slične te dozvole izdaje Život sam, a mi mu se prilagođavamo. Od dobijanja dozvole za izgradnju Knjige, do neumoljivog Zvona za početak pisanja obično prođe nekoliko meseci tokom kojih mali bauštelci i majstori rade po mom telu i glavi, oslobađaju i glancaju materijal potreban za izgradnju budućeg Teksta koji je do tada bio zaglavljen pod odronom mojih misli i osećanja.
Ja kad svratim na to gradilište, kao građevinski nadzornik, u suštini samo proveravam da sve što mali majstori i bauštelci rade bude maksimalno u skladu s pravilima i propisima takozvane književnosti i drugih društvenih dogovora na temu pisanja, da bismo eventualno uspešno prošli komisiju za legalizaciju i imali legalizovan objekat za čitanje.
Glavni moj posao i meni sličnih nadzornika je da pažljivo slušamo, bez mešanja. Napisaće se samo, ako treba, a ako ne treba – sve jasno, nije ni potrebno da postoji. Ništa na silu, jer već dovoljno takvih nasilnih građevina, tekstualnih i svih drugih, oživljenih, nažalost, imamo.

NR: Ovaj roman za mene lično je bio vrlo poseban, jer je delom dokumentaran ali je sve vreme kao nekakva dokumentarna fikcija. Izuzetno me privlače knjige koje u naslovu sadrže hotel/hostel, posmatram to kao toponim, mitski pomalo, gde je kao pomalo Vavilonska kula atmosfera – mešanja, suživoti, čudne konekcije. Tvoj hostel je tek posebna priča. Radio si kao recepcioner, na promociji u DC „Krov“ pominjao da je to prisniji posao nego li rad u hotelima… Opiši mi malo razlike, opiši mi i sam hostel – šta je baš tu, od svih radnih mesta gde si se obreo, bilo inspirativno. 

NL: Hostel je magija nad magijama, što se mene tiče. Ne svaki, naravno, magija u hostelu ne stvara se sama od sebe, već recepcioneri i recepcionerke, u saradnji sa gostima čine hostelski prostor hogvortski magičnim, pomalo oneobičenim ili sasvim običnim. Faktora koji utiču na specifičnu atmosferu hostela je zaista mnogo i dao sam sve od sebe da ih što tačnije pobrojim i opišem u knjizi.
Same činjenice da u hostelu spavamo svi zajedno u višekrevetnim prostorijama, udišemo isti vazduh, kuvamo u istoj kuhinji, možda čak i snove delimo, tokom spavanja (sigurno se desi da komad mog sna završi u snu komšije koji spava u krevetu iznad mene) — sve to dakle već dovoljno čini vreme provedeno u hostelu sasvim drugačijim u odnosu na neki „normalan“ život.
E sad, tako postavljeni i izmešteni u hostelski prostor (i sami izmešteni iz svojih ne-hostelskih života), u mogućnosti smo da se pažljivije i dublje zagledamo, oslušnemo i osetimo ljude oko sebe i bum! Nisi više isti kakav si bio.
Osim ako insistiraš da ostaneš ista osoba kakva si bila pre odlaska u hostel. Onda nema pomoći, možeš i u hotel da ideš, ako ti je cilj da samo telom putuješ i namiriš potrebu očiju za novom scenografijom, a iznutra, novom hranom, za mnoge putnike jedinim dometom odnosa sa svojom unutrašnjošću.

NR: Migrantska kriza je univerzalna, sociološka tema. Svi se sećamo toga. Ti nazivaš migrante Migosima. Od milja ih nazivaš. Zašto? 

NL: Migosi — Amigosi.
Tako je bilo u „Našem“ hostelu, o kojem je reč u knjizi.
Takozvana migrantska kriza, užasan jedan naziv za kretanje ljudi uzrokovano delovanjima nekih drugih „moćnijih“ ljudi je stara tema, od kad je sveta… Ali ipak srbe gde god u svetu ne zovemo migrantima, evropljane u Americi ne zovemo migrantima, jevreje ne zovemo migrantima, kineze ne zovemo migrantima i tako dalje, Ruse što migolje po Srbiji, na kraju krajeva, ne zovemo migrantima. Samo ljude tamnije boje kože, što se kaže, nazivamo migrantima. One koje ne poznajemo, ne razumemo, one koji nam smetaju, njih dodatno obezličimo, da nas svojim postojanjem ne opterećuju.

U „Našem“ hostelu, sigurnoj kući za putnike sa zapada, izbeglice sa istoka i ove domaće, izbeglice od sebe, svi mi postali smo Amigosi. Saživeli smo i pretopili se u jedno jedinstveno biće koje puši 300 cigareta i 300 muka muči – pa u tom dimu i mučnoj čorbi granice između sastojaka prestaju da postoje. Ukus je jedan, zajednički, čas gorak čas sladak, i ne zna se da li dolazi iz Indije, Sirije, Srbije ili Francuske. Primordijala supa — ili barem Džambalaja, mućkalica, ratatuj, djuveč, sataraš.

Takozvana migrantska tema u književnosti obrađena je sa svih strana, iz svih uglova, na hiljade i hiljade stranica, širom sveta. „Put percepcionera“ je, između ostalog, doprinos nas iz „Našeg“ hostela tom kolažu stvarnih i izmišljenih sudbina, iz jednog, samo za mrvicu, drugačijeg ugla.

NR: Dolazimo do tačke zapadnjačkog identiteta. Opet, tačka koja me zanima, kojom se bavim. Šta je u nama zapadno? Imamo li to ili umišljamo? Šta je istočnjačko? Jesmo li na rubu, kome više pripadamo? Na aerodromu stoji pano Dobrodošli u Beograd, kapiju izmežu Srednje Evrope i Balkana“, Za mene je to, recimo, istina. Da li je i za tebe?

NL: Zavisi, naravno, odakle gledaš. Kao običan recepcioner odgovorio bih na jedan način, ali kao percepcioner nemam izbora sem da iz percepcionerske pozicije odgovorim.

Na geografskim mapama u Kini, Kina zauzima centralno mesto. Kod amerikanaca, Amerika, kod rusa, Rusija. Planeta je kružna, pa daleki istok već za par milimetara postaje najzapadniji zapad – i obrnuto. Ako zumiramo planetu vidimo Srbiju, ako se odmaknemo nema je više, nebitna je. Za neke ljude iz Indije Srbija je Evropa, za neke druge iz Indije – nije, ko zna šta je, da li uopšte postoji. Onda, opet, za neke Australijance Jugoslavija i dalje postoji, a za neke druge australijance, opet – sve je to Srbija, a za neke treće – sve je to Hrvatska. Svi već znamo kako lako Srbija postaje Sibir ili Sirija. Čitava stvarnost ofarbana je našim ličnom i nametnutom percepcijom i kao takva podložna manipulaciji.
Pojmovi kao Evropa, Evropska unija, Balkan, region, Prvi, Drugi, Treći svet, Global, Suveren, Srbija, Vojvodina itd i slično za mene percepcionera odvratne su društvene tvorevine koje pokušavam da preskočim kako znam i umem. Preskaču i one mene, pa se tako natežemo već godinama.

NR: Roman je napisan zabavnim stilom, promišljenim, svakodnevnim a opet književnoumetničkim. Uživala sam u njemu. Pun je lica, pun je rečenica koja ta lica izgovaraju, radnjama koje obavljaju, krcato je opisima, detaljima. Oni nas odvuku čas do Avganistana, Venecuele, Indije, čas do zapadne Evrope. Izgleda kao putopis u jednoj tački. Koliko je u tebi putopisnih poriva tu bilo? Ili samo sociološkoanalitičkih? 

NL: Nema poriva. Kao što rekoh u jednom od prethodnih pitanja, kada se priča u meni sklopi i dođe vreme za pisanje, ono samo, pisanje, nameće svoja pravila, sisteme, načine i na kraju krajeva – poente, ciljeve, zaključke. Ne smatram da sam mudriji i brži i bitniji od tog čuvenog procesa ispisivanja i stvaranja svetova, tako da u suštini pokušavam da budem dovoljno ne-ja da bih čuo šta treba da radim, generalno, a u ovom slučaju – pišem.

NR: Važno je da spomenemo i tvoje najdraže knjige, da ne kažem uzore. Šta izdvajaš?

NL: Slab sam s uzorima, baš, čak ih izbegavam. U poslednje vreme čitam avanturističke romane o mornarima, one obične bezlične romane iz pedesetih.

NR: Da li bi nam izdvojio i neki odlomak iz svog romana, neki da ti je drag baš?

NL: 

Ka tamo, objasniću

Da Stric nije na sebe preuzeo odgovornost za nas četvoricu, Ajmena, Samera, Ahmada i mene – Objasniću, ne bih sada ovo pisao; sasvim sigurno ne bih sada ili bilo kada ovo pisao. Nešto bih drugo radio. Šta? Ko zna šta.

Razvlačio bih se po ulicama nekog isušenog evropskog grada, nekog penzionera grada, nekog njihovog, bogatog, lažno bogatog grada-smrada na samrti, po ulicama pušačkih pluća i krvave metro kanalizacije te tamo civilizacije propasti bih se naganjao bih se sa sopstvenom senkom i plašio gospodu kašljanjem i pljuvanjem onim što ga fine devojke ne vole nego podrazumevaju da se stisne i proguta sve što stigne do usta, spolja il’ iznutra. Koračao bih ka smeštaju, ka stanu namenjenom za dvojicu, trojicu radnika sa Balkana, ka najjeftinijem grobu u predgrađu preoranom bagerima stotinama puta sa sve leševima radničkim i kučećim nad kojima niču zgrade za spavanje radne snage s oboda Evrope i još dalje, sa istoka. Gore stan, na trećem spratu, sav u pločicama, miriše na kuvanje, na ulje, na cigarete, na testosterone, Jugoslaviju i sanitariju, na samoću, na loš turbo top trep folk i cajke-narodnjake. Realan da budem, budi realan, svi mi budirearoro govore budi non stop budi non ron stop budiro top bato budibudi budisatva svi mi non stop govore budi realno no (što mi teško pada, al’ ajde) – teško da bih našao ili dobio ili stvorio bilo kakav galantniji posao tamo negde u Austriji, u Švajcarskoj, u Nemačkoj, da sam pre svega tamo negde i dospeo. Govnjiv bih neki posao tamo obavljao. Za bedne pare. Plaćao bih sam za sebe, za svoju platu, smislovima.

Na put ka tamo krenuo sam s Migosima, trojicom Sirijaca; prethodno sam živeo u Beogradu, u našem hostelu s njima i još nekim tunižanima pride i indijcima, turcima, pakistancima, kurdima i zapadnjacima i domaćima i delio hleb, entuzijazam, lovu, priče, laži, cigarete, delio sam život sa svima njima, stoga male su šanse da bih nakon prelaska Granice nekim čudom značajno odskočio na defektnoj kapitalističko-administrativnoj lestvici i najednom, nakon protivzakonite migracije (kako Evropa karakteriše taj naš plan putovanja) postao direktor muzeja, recimo – ili barem kustos. Ili recepcioner u muzeju, možda baštovan u dvorištu ispred muzeja, šta fali, ali šansa mala je za to, šanse skoro pa nema, nema problema – ostao bih sa svojima, sa onima koje smatram svojima, u ovom kontekstu dakle sa sopstvenim ekonomski neisplativim identifikacijama. Shodno tome zaposlili bi me u nekakvom gastarbajterskom restoranu, u nekom pabu za pijance ili u pekari-piceriji s miš-miševima ili na nelegalnoj građevini, da nosim li nosim, da građu prenosim od bosanca do turčina i natrag, od turčina do bosanca, pa natrag, od bosanca do turčina.

Čuje se, znam, oseti se; bio sam ljut, tada, slično ali još luđe nego što sam sada. Neprijatan sam postao ludajući kroz tuđe živote, kroz sopstvene frustracije, kroz nemapiranu podsvest smatrajući da je to – to, da je to što vidim – svet i da je to što mislim – svest. Kurčina je to svest i svet, oprosti mi, oprosti im, oprosti nam, ne znamo šta radimo. Uprosti nam jer zaista, zaista ne znamo šta radimo.