O Bolonji smo dugovali putopis godinu dana, evo ga april već, a aprila 2024. smo bili tamo…
Ispravićemo grešku, kratkim javljanjem iz Londona, u kom smo se obreli na 10-ak dana, najviše zbog kulta Ejmi Vajhaus, a malo i zbog sajma knjiga.
Sajam knjiga je trajao 3 dana i osim što smo posetili prijatelje iz EPA (Emirates publishers association), imali smo spontano zakazanih par sastanaka sa kolegom sa American University Press iz Kaira i agentom iz Nemačke. Po običaju je sve išlo neopterećujuće, kežual, i stvari su se same od sebe dešavale.
Nemački agent je poludeo za Nenadovim Belgrade Bus Tales, pa smo uradili editing prevoda – samo da bi uneo knjigu u svoj katalog i prodavao izdavačima sa kojima radi, po Americi uglavnom. Egipćanin je napravio sa nama okvirni dil oko dva romana, Al Kounijeva, dva dragulja pustinje.
Ono što ovaj sajam odvaja od ostalih gde smo bili (Frankfurt, Istanbul, Kairo, Zagreb, Rim, Torino, Bolonja) jeste više okolina, nego samo zdanje i sam koncept događaja. Zgrada u kojoj je smešten, naprosto izgleda lepo, i nastavlja se na High Street, nije izolovana u nekoj industrijskoj zoni kao što je slučaj sa italijanskim sajmovima, recimo.
Ipak, naš favorit zauvek ostaje sajam u Šardži, uverljivo najbolje organizovani književni događaj na svetu, manje korporativan nego Franfurt, manje izvikan nego London, a više – kreativno osmišljen, okružen morem, palmama, izuzetnom ponudom knjiga, izdavača iz baš celog sveta, sa istoka i zapada, gastronomijom koja je uobličena na takav način pa je uvek zemlja gost ujedno i domaćin specijaliteta koje možete da probate. Ovaj dodatak preko čula ukusa samo se nadovezuje na utisak o kulturi te zemlje počasnog gosta, upotpunjujući sliku za svakog, i najzahtevnijeg i najobičnijeg, čitaoca.
…
London je oblačan. Nebo je overcast, uvek, svaki dan. To znamo svi i iz literature, a sada evo i sa lica mesta, sada smo on the scene.
Ali, London ima nešto drugo. On je definitivno The Grad. Vibrantniji od Berlina, tačnije živahniji, nema to prusko vojno uređenje obogaćeno multinacionalnošću, veći od Beča, Rima, Madrida, i drugih prestonica. Nema ljupkost koju Beč defakto ima, taj valcer-šarm, niti antičko nasleđe koje se odvija pred vama svakog trena – kao Rim, nema ni toplinu Madrida, grada koji (ni)je (n)i Mediteran (n)i Orijent, a nije skroz ni kihotovski jer je to više njegova okolina.
Naša prva fotka Londona nemila je, i uslikana iz sicilijanskog restorana blizu Oxford Street. Zašto?
Pa, sa Hitroua stižemo do hotela, ali ne možemo da se čekiramo jer je opkoljen policijom. Traže lopova. Uskočio je kroz podrum, preko razlupanog stakla, i krio se tu negde. Policija je naoružana do zuba, devojka policajka nam preporučuje, šaljivo-bratski, da odemo na kafu, iskuliramo, i onda se vratimo da se se čekiramo, biće sve u redu. OK, uber app, sa koferom u ruci, počinje kiša, mob je na 17% a adapter za UK utičnice nemamo. Oxford street, please. Pored pekare se nalazi svaštarnica – gde naravno radi ljubazni Arapin – odmah rešavamo problem punjača, hodamo, po londonskoj kišici, malo iza ugla, i – restorančić.
…
Slike Londona vas stignu malo kasnije, ne prvih dana. On kao da nema tu fotogeničnost koju imaju gorepomenuti gradovi (osim Frankfurta, koji je najsivlji grad ikad). Nonšalantniji je, pa i arogantniji, ali ujedno spontan i brz.
Sanjate londonske skice, doslovno sanjate. Nadolaze vam u vidu metroa, gomile na Leicester trgu, jazz barova, obale Temze.
Prvi susret sa opisima grada svakako je bio preko Virdžinije i Vajlda. Vajld sa onim žagorom koji liči na težak zvuk zvuk dalekih orgulja, a Virdžinija pak preko svih junaka iz svih knjiga (gospođa Remzi je beše obilazila oca koji je živeo u istoj ulici gde je danas Harods?). I naravno, tu je njeno delo London Scene. Možda najudobnije za ove potrebe.
…
Prvog dana smo odmah otišli u Camden, kvart gde je živela Ejmi Vajnhaus.
Alternativni deo grada, sa pijacom, dosta orijentalnih lica koji drže radnjice, i prvi doručak u Londonu: pab u blizini pijace, engleski paket ali bez black pudding-a, zamenjen sa bilo čime. Konobar plav, veseo, pomalo kokni akcenat, taktilan, smeje se i ortački grli Sofiju kada sa polugađenjem izbacuje krvavicu iz jutarnjeg menija.
Preko puta Hawley arms-a, mesta gde se Ejmi skrivala od paparaca i gde je ponekad služila piće gostima, zidić sa grafitima.
U random prodavnici majica, nalazimo majicu sa printom Dejvida Bouvija. Space oddity fazon, pamučna, iako ovo nije Brikston odakle je Bouvi poticao, ali neka, ovo će biti naš suvenir iz Kamdena.
Na jednoj od prodavnica, čim smo se dovezli uberom do ovog kvarta i iskočili, roletne su bile još uvek spuštene a preko njih iscrtan mural. Uhvaćen trenutak! Dok smo obišli pijacu, roletne su podignute!
Istog dana je bio i sastanak na sajmu, na štandu saudijskog Ministarstva kulture. Potpisan sporazum o saradnji. Pred medijima, kasnije usnimljen za zvanični video Ministarstva. Objavili smo 3 saudijska naslova, a odobren je grant za još 6. Mashallah!
Svi dani su se kasnije pomešali, kad se šta zbilo, a nije ni važan hronološki red. Zbog stresne situacije sa policijom, uz doplatu od samo 100 funti, dali su nam apartman-dupleks. Sami na spratu, sami u tom delu zdanja uopšte, imate ključ kao od svoje kuće, ogroman prostor. U bakalnici u blizini snabdevamo se svako veče škotskim biskvitima, škotskom izvorskom vodom i sokom od crvene pomorandže.
Uglavnom, posetili smo Cafe Royal, literarni salon, gde je sedeo i sam Vajld. Njegova sala služi samo za afternoon tea, i taj ugođaj se plaća 85 funti. Uzeli smo neki čaj sa Tajvana. I gomile fensi sendviča i kolača, na piramidalno poređanim tanjirima.
Ambijent je klasičan, viktorijanski, prijatno kičast, zaista prijatno, elegantno kičast, sa klavirskim melodijama, gomilama stranaca koji poziraju, osobljem sa vidno ne-native engleskim (romanski, balkanski, arapski), raskošno opisanim čajevima.
Hotel je bio blizu stanice Victoria, na 1 stajalište od Pikadilija. Znamo svi koliko je metro simbol Londona, iz nekog razloga uvek se negde prepliće Dafina pesma sa onim
When I get to Warwick AvenueMeet me by the entrance of the tube
I koliko je njihov metro ogroman, pa i loše obeležen, nepregledan za razliku od onih nemačkih (bečki, berlinski). Konstantno je na razglasu da tuda defiluju džeparoši i da se čuvamo. To pomalo umara, jer se tada više koncentrišete na sebe nego na ulice.
No, naviknete se, muzikom smo otvorili ovo poglavlje, nastavićemo u tom smeru. Jedan dan je bio izdvojen za posete poznatim jazz klubovima.
Jazz after dark i Ronnie Scott’s, oba na Sohou, i oba vezana za brojne svetske zvezde. U ovom prvom radi Sam Shaker, vlasnik, Egipćanin poreklom, koji je bio prvi poslodavac Ejmi Vajnhaus. Zaposlio ju je baš tu u baru.
Ispred tih klubova zaista zastanete. Sva muzika koju ste slušali, koja vas je hipnotisala, i uvek vam je delovalo da se to dešava negde daleko, na nekom nedostupnom mestu, bajkoliki mit o dalekoj zemlji, topos nedosežnog, pred vama je a vrata su otvorena.
Potom, knjižare. I najstarija iz 18. veka, i jedna kod Harodsa gde je pazaren neki priručnik za zavođenje za 5 funti, uz reklamu za njujorški sajam antikvarne knjige, i jedna fina iz ubera uslikana, ali i Foyle’s na King’s Crossu.
U ovoj Foyle’s, pronađen je pisac kao bombona: Majkl Brejsvel. Non fiction knjiga Souvenir, o Londonu 80-tih…
Zašto je naša avantura kroz grad bila skopčana sa Ejmi Vajhaus?
Prvi dodir sa realnim engleskim nije bio Oskar Vajld, ili Virdžinija Vulf. Ili Haksli. Ne. To su bili intervjui sa njom iz biografije koju je pisao Chas…nešto. Prezimena se ne sećamo ali Chas mu je ime. Jezik krcat frazama, nerazumljiv. Souvenir nije baš takav hardkor, ali je svejedno divan za praktikovanje svežeg rečnika.
Pab gde sedimo, dok listamo plen iz Foyle’s, jedan je od onih sa britanskom hranom, (i južnoafričkim vinima) gde se pravite da je ukusno jer ste gladni – prolazno je, okej je, ali “Da li je istina da je britanska hrana tako loša? – Ako se dobro spremi, da.“ Jako nezgrapne kombinacije soseva, začina, teških nota i oporog aftertejsta imaju te pite po kojima je taj lanac pabova čak poznat.
Nekako smo izbili na Leicester trg i Titanique i mini omaž pesmi Back to Black. Čudesno! Taj trg je daleko lepši od Trafalgara, nekako stvarniji. Po mapi, ako se pređe most tu negde, stiže se do pijace knjiga Southbank, i Glouba. To ostavljamo za neki drugi dan.
U kafeu Art residence, pri hotelu istog imena, u kraju, dakle Pimlico, vintidž uređenje, plakat Love saves the day, mesto je idealno za večernje sate, za rad, blizu, pristojne cene. Dobro, ne da je kao u baru Iris doručak samo 12 funti, ali i dalje više nego povoljno za London.
Isto važi za ispostavu onog paba sa King’s Crossa – samo pod drugim imenom, gde relativno ukusno (koliko je to dopuštala britanska kuhinja) može da se prođe.
Međutim, otkriće je bio još jedan sicilijanski restoran, u tom istom nizu, granica Pimlico-Westminster kvart, gde je nastala ova slika. Odmah je asocijacija bila: for she was stern, she was searching, she was beautiful like that light!
U Londonu stalno nosate kišobran. U Bond Street, dok tražimo Selfridge’s jer se tu nalazimo sa Richardom, starim drugarom Londoncem (inače rođakom Ejmi Vajnhaus!), udara takav pljusak da pomišljamo da odustanemo od susreta.
Hladna, neprijatna kiša. Nosimo dva šala, kapu navučenu do kraja, sva dugmad na kaputu zakopčana, rukavice. Staje ubrzo. Stalno se smenjuju napadi i prestanak kiše. I tako stalno zapravo razmišljate o kiši.
Englezi su je brendirali, pa je i Ejmi Vajhaus u jednom intervjuu rekla da joj, kad god ode negde, nedostaje miris londonske kiše. OMG. U jednom tinejdž romanu, izvesne Sue Limb, čak se dešava scena gde dečak iz Pariza dolazi kod devojčice preko razmene đaka, i žali se na oblačnost. Ona mu zamera… “uvredio je našu londonsku kišu“.
Na Pikadiliju poruka prolaznicima.
Na Oxford street, takođe. Trebaju nam ove reči, razbijaju nevreme koje vas vreba od jutra do uveče.
I know she was lying
she knows she wasn’t…
Nadovezuju se poruke! Iako zna da je ona lagala, pita se optimistički: možemo li ipak da se zaljubimo ovog leta?
Temza je tamnozelenosjajna. Nema u njoj riba, kaže Ričard, tako da su svi riblji specijaliteti vezani za okean.
Nismo išli do Big Bena za svih tih 10-ak dana, nisu nas nikad mnogo zanimala turistička opšta mesta. Pored Bakingemske palate smo prošli uberom. Ali smo zato, da nadoknadimo neinteresovanje za sve to, pešačili 40 minuta duž obale, na drugoj strani Temze, da dođemo do Glouba. Prvobitnog Glouba, onog zgarišta iza rekonstruisanog pozorišta.
Knjiga koja nas je preokrenula ka Šekspiru, jer to sigurno nije mogla biti školska lektira, jeste Grinblatova Kako je Šekspir postao Šekspir. Preporuka za sve koje zanima suština tog fenomena, nešto što se nalazi iza čitanja drama. Njime, pomalo turistički, ali ipak verno, završavamo reportažu!
