Razgovaramo sa Milošem Perišićem, autorom romana Opatija Svetog Vartolomeja, kog je kritičar Milan Aranđelović u Bookvaru već nazvao “hit-roman“!
Prepustite se atmosferi i kraj će sigurno da bude lep
NR: Čitala sam tvoje priče Cijanid i Rutava Maru, izuzetno mi se dopao stil, struktura, obrti. Zanimljiva mi je veština kojom kratka priča iznese svet, ali mi je istovremeno i strana jer volim isključivo apsurdne priče poput Harmsovih. Da li i koliko od Cijanida recimo može da nastane roman? Ili od nagrađene Rutave Mare? I zašto sada roman? Da li je došlo do akumuliranja materijala kratke proze ili proširenja želje za izrazom, za zamahom?
MP: Mislim da i Cijanid i Rutava Mara nose u sebi potencijal za proširivanje. U oba slučaja to je zapravo ceo svet koji je zipovan u formu kratke priče. Obe pripovetke funkcionišu kao gusto upakovani romani – likovi su živi, generacijski slojevi prisutni, postoji i društveni kontekst koji je zajednički za obe pripovetke, kao i seksualni i porodični i geografski. Ovoga trenutka uveliko radim na otvaranju te zipovane fascikle i na izgradnji mog novog romana. Trudim se da Cijanid i Rutava Mara usput ne izgube ništa od svoje snage. Format kratke priče je kao posmatranje sobe kroz ključaonicu. A roman već znači ulazak u sobu, gde možemo da sednemo, da napravimo novi raspored nameštaja, da uočimo detalje enterijera. A onda Opatija Svetog Vartolomeja ne može da stane u format kratke priče.
NR: Bočni likovi su mi posebno dragi i zanimljivi, o njima želim da kažemo više. Kako bi ih ti predstavio?
MP: Kad kažeš bočni likovi verovatno misliš na Ineke, Nedu, Eleni i na lik majke. Eventualno na lik Sakisa, i manje verovatno na Ruthera. Kada su u pitanju muškarci, citirao bih moju profesorku Snežanu Milinković: svi muški likovi zapravo su jedan isti lik, svi su oni projekcija Ruthera. To je apsolutna istina. Da li je taj poduhvat proizvod traume, nostalgije ili želje, ostavio bih čitaocima da odluče. S druge strane žene, čija su stvarna imena zadržana u romanu, nosioci su čitave mozaične strukture romana. One su, kako ih negde nazivam – moje karijatide. Kako u stvarnom životu, tako i u ovom još stvarnijem – umetničkom životu. Čini mi se ponekad da je Opatija Svetog Vartolomeja roman o njima, da je to u onom lepom smislu feministički roman, jer glavni junak je kako bi ti rekla – fluidan, a upravo su one konstanta i uzemljenje.
NR: Narator je u potrazi za sobom, posle raskida, njegov identitet je uzdrman. Kako reče austrijska pesnikinja Bahman: nisam izgubila teme nego svet. To je i ovde slučaj, i svugde. Treba vremena za rekreiranje sveta, sopstvenog. Kako si ga ti doživeo? Da li ta putovanja koja prolazi doprinose njegovom samonalaženju i kako?
MP: Ključno pitanje šta je zaista svet ako si umetnički nastrojen. Koliko je zaista raskid doprineo rekreiranju sveta pisca, koji i ovako i onako taj svet svakodnevno rekreira, i gde je upravo to svakodnevno rekreiranje i samonalaženje možda doprinelo tom raskidu. Verujem da mi je od ogromne važnosti da jednog dana, zarad sebe i svoje umetnosti, izmirim svet u kome živim sa svetom fikcije. Ta podvojenost i dar je i prokletstvo u isto vreme. Duboko verujem da je fikcija istinitija, i da zbog toga nije realna, ona nije ova laž koju živimo u ovoj zemlji. Iz tog razloga samonalaženje mora da traje, ne sme da prestane, ono je jedina garancija opstanka.
NR: Jesi li ti zapravo pisao o usamljenosti, je li te ta tema oprhvala u umetničkom smislu tokom stvaranja Opatije?
MP: Neko je nekada napravio razliku između samoće i usamljenosti, možda i Markes. Od kad sam postao svestan toga, moj život van grada, u divljini, bez komšija, hod je po ivici između te dve dubine. Samoća mi prija, ali nisam usamljen. U umetničkom smislu interesantna mi je tema usamljenosti. U romanu se čak vidi razlika između dva pojma, i profesorka Mirka Zogović je to uočila kada je knjigu podelila na dva dela – na prvi, koji je u svom duhu nazvala Ilijadom, gde je glavni junak okružen porodicom van den Berh ali je uprkos tome ili zbog toga usamljen. I na drugi, koji je nazvala Odisejom, gde je zapravo sam, bez igde ikoga, ali u Rimu i u Atini, pa zbog njihovih ogromnih estetskih i umetničkih resursa nije usamljen. Možda bismo onda o Opatiji Svetog Vartolomeja mogli govoriti kao o romanu o samoći i usamljenosti, ali i kao o romanu o potrazi za umetničkihm i estetskim uporištem.
NR: Opatija je izuzetno atmosferična. Lirske slike, pejzaži, detalji, ono što nam doprinosi da budemo više uvereni da je to to, da je to prava književnost. Da li se može reći da je atmosfera puni činalac radnje, da možda i sama funkcioniše kao lik?
MP: Ja se nadam. Želeo sam roman sijeste, usporenijeg tempa, gde muzikalnost i liričnost stila, kao i upotreba svetlosti i boja, kreiraju najpre posebnu estetiku atmosfere i ambijenta, da bi tek kroz njih i u odnosu na njih bio istovremeno oslikavan i unutrašnji život glavnog junaka. U stvaranju atmosfere i ambijenta iskorišćena je i igra svetlosti i tame, iz koje često izlaze utvare i priviđenja, plodovi nesigurnosti i strahova pripovedača. Ona je zastupljena i prisutna u enterijeru vile van den Berhovih, manastira Sretenje i Ljubostinja, ali i na otvorenom prostoru (munjama obasjan odžačar na rimskim krovovima, manastir u magli na planini Ovčar, olujno nebo iznad Lovrinca, zaslepljujuća svetlost na atinskom Akropolju, refleksija zvezda u Egejskom moru…), zatim panorama Sen Tropea. Ambijent često dopunjuju i minijaturne živopisne akustične scene – Eleni koja igra grčki ples zejbekiko, usamljena monahinja koja poje u pevnici, Kitsova Oda grčkoj urni koju pripovedač recituje u sebi, zvukovi podnevne tišine koja pripovedača podseća na mir sijeste, kao i muzičke kompozicije Manequins d’osier Patrisije Kas, Amore fermati Freda Bongusta, grčka narodna Tha spaso koupes Glikerije i druge.
Kada se u pisanju poseban akcenat stavi na prenošenje atmosfere i opis ambijenta koji je pozornica dešavanja, čitalac doživljava knjigu mnogo intenzivnije – ako mu je blizak ambijent, biće mu bliži i likovi i radnja, ako reči učine da oseti ukus jela koje mu je nekada kuvala majka ili miris ulice kroz koju je nekada prošao, ili se seti taktova poznatog letnjeg hita, onda knjiga postaje multimedij. Sugestivni opisi ambijenta i atmosfere oslanjaju se na prepoznavanje kod čitaoca, i pomažu osećaju uranjanja u knjigu, pa se tada čita sa više aktivnih čula, što je od velike važnosti za vreme u kome živimo – da osetimo trenutak, makar on bio književni i tuđi.
NR: Šta je poslužilo kao inspiracija, podloga, u pisanju ove knjige? Šta je to dalo glavni impuls pisanju?
MP: Inspirisala me je sama književnost, ova knjiga je moj skromni omaž umetnosti. Upliv insipracije postoji pre svega zbog studija italijanistike, te samim tim i zbog provansalske trubadurske poezije i možda otud slika glavnog junaka koji kao trubadur putuje Mediteranom i peva o svojoj ljubavi. Ima od uticaja i čitanja religiozne srednjoveknovne i renesansne književnosti, komedije del’arte. Usudio bih se da kažem da ima dosta teatra i teatralnog u romanu, nisam se trudio da sakrijem moju opsesiju. Kao što se nisam trudio da sakrijem ljubav prema scenografiji pa otud sve te plastične slike raznih ambijentalnih celina. Nadasve su mi inspiracija bila mladalačka čitanja Prusta, Krleže, Keruaka, Foknera i drugih. Jasna su mi i poređenja čitalaca sa filmom Zovi me svojim imenom, i to mi je lepo. Prva varnica koja je zapalila maštu i nagnala me na pisanje knjige bila je Moneova slika Polja maka u Aržanteju iz 1873. godine. Na njoj vidimo dve žene sa šeširima koje se šetaju tom rascvetalom livadom. Zatekao sam sebe kako se pitam kako li bi se zvale, kuda su pošle, koje su njihove priče. Podsetile su me na dve francuskinje koje sam upoznao tokom boravka u Benevanskoj opatiji. Onda sam im nadenuo imena Henrijeta i Kler, i njih dve su jezikom impresionizma prizvale sve druge likove, te su zajedno izgradili svet Opatije Svetog Vartolomeja.
NR: Nekome bi se zbog impresionističkog stila učinilo da roman naizgled nema zaplet, ili da je on unutrašnji. Ili da nema rasplet? Imamo nulti kraj, no ja sam već dopisala svoj. Tačnije, frustrirajuća je neizvesnost koju nam daruješ na kraju. Ona se može svakojako tumačiti. Imam argumente i za i protiv, a da li ti kao autor imaš nešto da dodaš na to?
MP: Nijedan dan u životu ne počinje nekakvim uvodom, niti se nastavlja zapletom, niti u podne doživljava kulminaciju, niti se uveče, kada se legne u krevet, okončava katarzom. Sam život prosto nije takav. On je sačinjen od slika – sećanja na detinjstvo, maštanja i zamišljanja budućih dana, trenutnih i onih osećanja koja ne prolaze i od najrazličitijih elektrona svesti koja neprestano menja svoj fokus, čineći te slike i utiske nekad ključnim, nekad beznačajnim. Želeo sam da napišem kraj koji je u suštini početak, i negde verujem da sam u tome uspeo. Na čitaocu je da pretpostavi kako će se nastaviti junakovo putovanje. Oslanjam se tu na maštu čitalaca. Dao sam im za taj poduhvat dovoljno umetničkih, muzičkih, čulnih i drugih putokaza. Treba samo da ostave fabulu po strani, i da se prepuste atmosferi. Kraj će sigurno biti lep, mora da bude hepiend.
NR: Za lep kraj, ja bih lično izvukla odlomak, umesto tebe, koji uvodi čitaoca baš u tu atmosferu kojoj sugerišeš da se prepustimo.
Negde pred Orlean bilo je četiri sata ujutro, možda i pet, kada me je navigacija upozorila na turističke dragulje sa desne strane, jer se dalje kroz šumu, pored jezera, niz Loaru, sada u mrklom mraku, nalaze zamkovi Šambor, Bloa, Amboaz i Šinon. Zamišljao sam Šambor sa 468 soba, 365 prozora i 282 kamina kao arhitektonsku grdosiju koja vreba iz tame, ne vidim je, ali vidi ona mene, možda me gleda i sada, a ja to ne znam, jer nikada pre nisam bio u Francuskoj, a ovo putovanje teško da se računa. I dalje imam utisak da me prati kakva demonska, ili možda božanska sila, od koje me strah da se radujem i da uživam, i zbog toga ne gledam u retrovizor, ali neću to pominjati, jer previše smo već pričali o tome, i zaključili da je u pitanju samo strogi hrišćanski odgoj.
– Šambor je samo pedesetak kilometara ka zapadu. – usudio sam se da izgovorim, i naišao na tišinu, koju nisam hteo da razbijam još jednim bojažljivim pitanjem, izgovorenim kao obaveštenje. Moraće nešto da kaže. Čuo sam nezainteresovano pa? posle kog je usledilo njegovo dugo zevanje, u kome je uživao, lenjo držeći volan jednom rukom.
– Kako bi bilo – ipak sam skupio hrabrosti da pitam, ali zaista samo kratko – da malo skrenemo sa puta?
I odmah sam zažalio, prešao sam liniju, ali ne belu – belu liniju prati on dok vozi, ja sam prešao onu drugu, onu njegovu liniju koju povlači između svoje holandske pragmatičnosti i moje južnjačke ležernosti, mentalne zaostavštine bakine sijeste.
Gledao je pravo, ali znam da je kolutao očima jer nije voleo da skreće sa puta, uvek se držao plana, vešto je upravljao vremenom.
– Da odemo do Šambora – jednom kada sam savladao strah, bilo je lakše da izgovorim besmislicu do kraja.
Iako ja stvarno, duboko u sebi, nisam mislio da pričam gluposti, samo mu to nikada ne bih rekao.
– Zar da po mraku vozim u Šambor?
Naravno.
Mrak je. Mrkli – što bi rekli.
Kako to nisam primetio?