Između zalogaja smo još jedanput upoređivali utiske o informacijama dobijenim tokom nekolikih razgovora obavljenih toga dana. Četrdesetak minuta kasnije trbusi su bili puni, duhovi osveženi reskim crvenim vinom iz već nam poznatoga lokalnog podruma ,,Jelenković”, i nas se trojica, udobno zavaljeni, upustismo u spekulacije. Najpre se dotakosmo Lenke Velaje.
– Ustanovili smo odmah da je pokušala da nam proturi prilično providnu laž koja se tiče predmeta njenog razgovora s Nikodijem Žikićem – otpočeh ja, ali me Teodor ispravi:
– Da budemo precizni, utvrdili smo da je gospodin Žikić taj koji nas je slagao, to jest da je gospođica Velaja veoma dobro znala gde se spomen-kuća Stevana Mokranjca nalazi.
Njen pak iskaz, sam po sebi, može i ne mora biti istinit – mada se u prvom slučaju postavlja pitanje zbog čega bi nas onda Žikić lagao. Ono što, međutim, nagoni na razmišljanje jeste
ton njihovog razgovora; razgovor koji su, uzgred budi rečeno, prilično naglo prekinuli ugledavši nas. Bila je to, ako ne već svađa, u najmanju ruku izuzetno žučna rasprava. Rasprava u
kakvu će se, pod datim okolnostima, teško upustiti osobe koje se nikada ranije nisu srele.
– Sumnjate, dakle, da se njih dvoje odranije poznaju? – upita gospodin Nastasijević.
– To, u najmanju ruku, ne bi bila nerazumna pretpostavka. Utoliko pre što je pogled koji je mlađana gospođica Velaja odlazeći uputila svome sagovorniku naprosto ključao od suspregnutog animoziteta – ne znam jeste li primetili.
– Plašim se da mi je taj detalj promakao – priznade Kornelije.
– Meni nije – rekoh ja prisetivši se ledene oštrine bleska u tamnim očima crvenokose furijice.
– Mislite li da je njihova tajna, kakva god bila, u nekakvoj vezi sa ubistvom Silvane Karanac? – upita penzionisani profesor Negotinske gimnazije.
Moj prijatelj odmahne rukom.
– Rano je još za bilo kakve slične zaključke. Zasad samo postavljam kompoziciju, da se tako izrazim. Nastojim da skiciram što više detalja; kako slika bude napredovala, svaka će
pojedinost zauzimati svoje mesto: jedne će utonuti u senku, druge će izbiti u prvi plan, sve dok, naposletku…
– Veliki umetnik Teodor Tot ne bude stavio potpis na još jedno svoje remek-delo – dovrši gospodin Nastasijević ovu slikarsku metaforu.
– Nomen atque omen – odvrati Teodor i nasmeja se. – Upravo tako. A dotad hajde da se osvrnemo na još nekoliko sugestivnih momenata koji su iskrsli tokom naših današnjih
pohoda. Krenimo redom.
– Živanova baba – počeh da nabrajam na prste.
– O staroj Vidosavi nema šta puno da se kaže. Možda
zna gde joj se unuk nalazi, a možda i ne. Lično više naginjem prvoj mogućnosti: naš odbegli konsijerž je, po svemu sudeći, samotnjak; teško da ima bliskih prijatelja u čiju bi se lojalnost u ovakvoj situaciji mogao pouzdati, a nekako sumnjam da bi se na svome rashodovanom dvotočkašu odvažio da potegne daleko, svestan uz to da mu je policija za petama. Ne
sumnjam, u svakom slučaju, da ćemo odgovor na to pitanje doznati u najskorijoj budućnosti.
– Jelica Tomić – ispružih drugi prst.
– S Jelicom stvari, već, stoje nešto drugačije. Prvo što mi je prilikom razgovora s njom privuklo pažnju bila je njena očigledna nelagoda kada je spomenula Živanovog počivšega
brata, Gavrila. Kao da je istog časa zažalila zbog svoje ishitrenosti. Tu činjenicu, ako ništa drugo, treba zadržati na umu.
Daleko indikativnija, opet, jeste njena očigledna laž da je u večeri ubistva bila na svome radnom mestu. O tome smo već razgovarali, ali da ponovimo. Setićete se da je izričito ustvrdila kako od bekstva misteriozne Žene s maramom – jer
nikako drukčije do bekstvom njeno užurbano napuštanje poprišta ubistva ne možemo okarakterisati – niko drugi nije ušao u hotel sve do dolaska policije. Gospodin Bajac je, s druge strane, prema sopstvenim rečima na tajanstvenu damu naleteo takoreći kod samog ulaza u hotel, u koji je ušetao već sledećeg trenutka. A ključ od svoje sobe morao je uzeti sâm,
pošto na recepciji nije bilo nikoga. Popevši se zatim na sprat, zatekao je tamo Živana, koji mu –pravdajući svoje prisustvo na mestu zločina – pripoveda kako mu je pažnju privukla upravo Žena s maramom strčavši netom niza stepenice. Ostavimo li zasad po strani mogućnost da između gospodina Bajca i Živana postoji nekakva nama nepoznata, zloćudna sprega, sve ukazuje na to da se gospođica Tomić u trenutku ubistva i neposredno potom nalazila negde drugde a ne na recepciji.
– Otkud je onda uopšte znala za Ženu s maramom? – upita gospodin Nastasijević.
– Prisustvovala je uviđaju, sećate se? – odgovori Teodor.
– Čula je iskaz koji je Dimitrije Bajac dao i iskoristila ga da
potkrepi svoj alibi. Na svoju žalost, kao što sam već objasnio, prenebregnula je pritom samoga gospodina Bajca i time postigla upravo suprotan efekat od željenog. Našoj se recepcionerki, tokom uviđaja, omakla još jedna sitna neopreznost,
koja je zagolicala moju znatiželju, ali bih nju zasad zadržao za sebe.
Ja zaustim da protestujem ali me on preduhitri:
– Sledeći prst si, pretpostavljam – reče ispruživši srednjak svoje desne šake, – rezervisao za zamenika ministra kulture. O njemu smo, više-manje, već rekli šta smo imali.
– Zagonetka nestalog mantila – prisetim se.
– I razgovor sa mlađahnom Lenkom – dopuni Kornelije.
Teodor potvrdi.
– Potonja situacija navodi na zaključak da su i njih dvoje u nekoj vrsti dosluha. Zbog toga sam te, Gordane, i bio otposlao za gospodinom Žikićem – želeo sam da budem siguran da neće razgovarati s Lenkom pre no što mi stignemo da je ispitamo.
– Ah, baš sam se bio pitao… – rekoh pa isturih domali
prst. – Sledi Valentina Kepčija.
