Intervju: Putevi su prelepi i opasni

Sa piscem Dušanom Pavlovićem razgovaramo o kontroverznoj temi nasilja. Roman Odrastanje koji je izašao kod nas upravo obrađuje ovu temu ali sa vrlo specifičnog ugla.

PUTEVI SU PRELEPI I OPASNI

NR: Pisac naizgled jednostavnog imena i prezimena, takoreći udžbeničkog, a onda sledi tvist: čitaocima će trebati izuzetno mnogo hrabrosti i izdržljivosti da bi pročitali tvoj roman. Frustrirajuće, bizarno, brutalno. Nećemo spojlovati do kraja, ali… Predstavi nam se malo. Studije, profesija, kasnije ćemo o uzorima.

DP: Studirao opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu na Filološkom. Bilo je dosta turbulentno vreme. Po upisu su ukinuli katedru, pa smo imali protest ceo prvi semester, spavanje na faksu, maltretiranje od strane raznih mračnih njuški, itd. Na kraju, uspeli da izguramo da je ne ukinu. Onda se u drugom semestru desilo bombardovanje! 😂 Posle toga je bilo mirnije, makar što se tiče spoljnih okolnosti. Na ličnom nivou haos se nastavlja, ali to je valjda deo odrastanja (pun intended). Profesija sam dosta izmenjao, a već duže vreme radim kao urednik i pisac u raznim marketinškim agencijama. Zanimljiva šljaka zato što radimo sa najrizličitijim klijentima, pa su teme raznovrsne. Nikad ne postane repetitivno, kao što to obično biva na poslu.

NR: Naše zapažanje je bilo, odmah “na keca“, da je uočljiv uticaj Manuela Puiga. Međutim, nije! Nisi čitao njegov roman, na koji nas je najviše podsetilo Odrastanje. U pitanju je roman Izdaja Rite Hejvort, ali i Poljubac žene pauka… No, tu jesu Opasne veze. Reci nam više o svojim najdražim lektirama. I onim koje jesu imale uticaja, i naravno – onim koje nisu.

DP: Čitao sam Poljubac žene pauka. To mi jedna od boljih knjiga. Sviđa mi se što Puig stvara u Latinskoj Americi u doba procvata magijskog realizma, a ima potpuno drugačiji stil. Istina je da baš volim Opasne veze. Ne mogu da govorim o uzorima, možda više o stvarima koje mi se sviđaju. Tu su deff: Tomas Man (naročito “kratke” priče), Tolstoj (Ana Karenjina, roman bez greške), Žan Žene, Sofokle, Homer (Ilijada, realno), Bret Iston Elis. Od naših pisaca Dragoslav Mihajlović (Petrijin venac i Kad su cvetale tikve).

NR: Roman je upravo poseban jer progovara o nasilju iz jednog specifičnog ugla: ugla počinioca. Ta agresija – to je bol, nezalečeni bol, potiskivanja, traumatska prošlost. Kako tvoj narator upada u vrtlog nasilja? Kako si ga ti video, zamislio, doživeo najpre? Kako beše ono “Svi me progone. Došla sam da se sakrijem u tvoju glavu.“, rekao je neko…ne sećam se, ali neko iz antičke priče. Ista je priča, samo doba nije mitološko na taj način. Neman nasilja je došla da se smesti u njegovu glavu, Kako?!

DP: Nedostatak ljubavi, odsustvo nežnosti, ledeni svet bez iskrenih osećanja i dete koje luta samo po mraku. On prihvata prvu ruku koja mu se pruža, a to je ruka čudovišta.

NR: Koliko je erotizam važan u književnosti? Erotizam, seksualnost, pornografija? Naravno da je jasno da su pojmovi erotskog i pornografskog različiti, no nekad se dodiruju. Kako je u Odrastanju to zamišljeno?

DP: Seksualnost je ključni deo života, a samim tim i bilo koje umetnosti.  E sad, u književnosti (naročito našoj) se često mistifikuje i predstavlja u metaforama. Nisam baš pristalica smernosti ni u životu, ni u umetnosti, pa su u Odrastanju seksualnost i erotizam obrađivani bez uvijanja. E sad, ako to deluje pornografski, jbg. 

NR: Kako to junak odrasta ? I odrasta li?

DP: Junak odrasta brutalno, ali svakako ne dosadno. Bez obzira koliko je taj put atipičan, to su njegovi izbori sa kojima mora da živi. Čini mi se da on ipak odraste i (nadam se) shvati greške koje je napravio. 

NR: Koliko te vuku margine? Kakve? Kako ti, zapravo i najpre, definišeš margine?

DP: Margina je sve što je izvan glavnog toka i odstupa od opšteprihvaćenih normi. Ako se sad nisam nalupao i margina je stvarno to, onda me jako zanima. Svi ljudi i situacije koji pređu granicu normalnog, u stvari tipičnog ili standardnog, su mi inspirativni. U tome je možda najzanimljiviji odnos između “normalnog” i “marginalnog”. I koliko je lako skrenuti sa “pravog” puta.

NR: Da li je tvoj naslov imao neku alternativu? Koje bi bilo drugo, treće, peto ime?

DP: U opticaju su bili Derište i Odvratno dete.

NR: Dobro, znači Enfant terrible! Sećaš se da kad smo pravili korice, poželeo si da to bude neki otvoreni put. Ja sam (Sofija) htela da bude baš hotel, nekako mi se to uklapalo u moje opsesije “hotelskim romanima“ (Beli hotel, Hotel Savoy, Hotel Berlin, imam i neku austrijsku antologiju gde su sakupljene razne priče te vrste), ali ti si želeo put. Zašto?

DP: Putevi su prelepi i opasni. Možeš da uživaš, ali i da pogineš. Puno je pravila koje moraš da pratiš, a stalno postoji neka potreba da ih prekršiš. Malo je strašno kad shvatiš da i drugi ljudi na putu mogu da imaju iste takve lude ideje.

NR: Možeš li da izdvojiš neki odlomak za naše čitaoce? Po tvom izboru. I po tvojoj meri – relevatnosti za tebe.

DP: Odlomak Istina. 

 
 
 

Intervju: Poslastičarnica u koju nismo ušli ali nismo ni izašli iz nje

5. novembar 2024.