Iz starih beležnica: spiritizam u Beogradu i Srbiji

SPIRITISTIČKE PRAKSE

Uglavnom su ih praktikovali građanski krugovi, a izlazio je i pozamašan broj časopisa na tu temu. Među nekima od njih su bili Tajanstveni svet, Dva sveta, Dositije, Glas istine, Duhovni svet. Pominje se i časopis Spiritisti iz 1912. ali ga je nemoguće pronaći nigde.

Spiritizam je u Beogradu počekom XX veka bio su rasprostranjen ujedno sa proricanjem sudbine, raznim ritualima i slično. U to se možemo uveriti i u romanu Ponoć ili Grozno ubistvo na Dorćolu iz 1896, gde je Tasa Milenković detaljno ugradio te scene iz realnog života. 

Međutim, razlika između vračeva i spiritista bila je, između ostalog, u pristupu ,,dokazima“. Spiritisti su verovali da je neophodan neki materijalni dokaz da bismo potvrdili dejstvo duhova, kao što je lupkanje, kuckanje, pomeranje stvari… 

Verovali su da se transcendiranjem iz stvarnosti dokazuje besmrtnost duše. 

PRVI SRPSKI SPIRITISTI

Tvrdi se da su to bili istoričar i diplomata Čedomilj Mijatović, potom i čuveni pisci Dragutin Ilić i Lazar Komarčić. 

Čedomilj Mijatović, nakon mnogo putovanja i školovanja, odlazi u Englesku, gde se sreće sa ovim učenjima. Objavljuje knjigu Iz carstva duhova 1887.

Tu kaže da u Evropi danas živi 14 miliona ljudi – i to većinom ljudi koji bolje i obrazovanijem redu pripadaju – koji veruju u spiritizam. U Americi ih ima 20 miliona.

Dragutin Ilić, tvorac prve srpske naučnofantastičke drame Posle milijon godina, pisao je u svojim spisima Moja ispovest: priviđenja o iskustvima sa duhovima, čemu je prisustvovao i njegov brat Vojislav Ilić, a njegova žena Jelena bila je i medijum.

UPUTSTVA ZA PRIZIVANJE DUHOVA

Lazar Komarčić je treći pionir ove discipline kod nas, i možda najzaboravljeniji.

Komarčić je autor prvog srpskog naučnofantastičnog romana Jedna ugašena zvezda, iz 1902. a uređivao je časopis Dva sveta. On 1903. godine daje čak  detaljna upustva čitaocima:

„Spiritističke sednice treba držati uvek u mračnoj ili najmanje u polumračnoj sobi. Ni sobu ne treba menjati. Za vreme seanse treba da vlada potpuna tišina, s toga je dobro, da soba ne bude do sokaka kud vrvi svet i kola prolaze, a tako isto za vreme sednice ne sme se u toj sobi ni pušiti ni alkoholna pića piti, sednicu treba da obrazuje krug prijatelja vezanih simpatijama.

Sednicama se pristupa s puno zbilje i pijeteta, a bez šegačenja i ismejavanja. Dobro je da se broj gostiju kreće od 5 do 10, a najviše do 15 osoba oba pola.

Sednica preko nedelje ne treba više držati no jednu, ili najviše dve. Sto za kojim se seanse drže, treba da je drven i što lakši; dobro je da je okrugao, jer se oko njega lakše poseda i lanac od ruku načini.

Ruke se drže na stolu ovlaš tako da, recimo, moja desna ruka dodiruje levu ruku moga suseda s desne strane, a moja leva ruka da dodiruje desnu ruku moga suseda s leve strane. I onda treba mirno čekati dok se sto ne počne kretati.“

POZNATE LIČNOSTI – PRISTALICE

Intelektualna moda spiritizma bila je karakteristična za zapadne zemlje, ali i za Beograd i građansku Srbiju toga doba, pa je tako i prva žena socijalista Ana Ninković zastupala tu struju. Ana je bila udata za Sretena Anđelovića, urednika lista Oslobođenje Svetozara Markovića.

Čak je i kralj Milan, prema rečima novinara Pere Todorovića (inače zeta pomenute Ane Ninković), verovao u onostrano, kao i kraljica Draga Obrenović.  U časopisu Duhovni svet 1911. izašla je i reklama poznatog trgovca Jevte Pavlovića, vlasnika radnje za mirišljavu hartiju, sapun, divite i garniture za pisanje.

IZ BELEŽNICE JEDNOG SVEDOKA

Retke su i te knjige, retka su i svedočanstva običnih ljudi o svemu tome. 

Međutim, upravo iz jedne privatne arhive saznajemo o čoveku, činovniku poreklom iz centralne Srbije, koji je u to doba dosta putovao i beležio svakojake zanimljivosti. 

U Beogradu je boravio poslom i pisao beleške u rasponu od 1904-1920tih. Zvao se Milivoje Milošević, a o njegovim knjigovodstvenim veštinama (držao je veliko gazdinstvo), svojevremeno je objavljen članak u naučnom časopisu Ekonomskog fakulteta.

Bio je član liberalne partije, redovni čitalac Politike, satiričnog lista Brka, posedovao je mape, knjige, periodiku (Mali Žurnal, Neven, Balkan), vodio i beleške o snovima…

U njegovoj zaostavštini našla se i ova knjiga, iz 1897.

Milvoje Milošević je sačuvao još neke vrlo važne uspomene koje se vezuju za spiritizam.

Knjiga s početka teksta, Iz nadčulnog sveta, takođe je njegova, kupljena u dva istovetna primerka (jedan 1896. u Ćupriji, drugi 1903. u Kragujevcu). 

Godine 1904. poželeo je da kod Grand hotela pita za Stevana N. Kućetinu, ne znajući da je ovaj umro u izgnanstvu, dve godine pre toga. Beleška kaže:

Kod Grand hotela da tražim Stevana Nikolića Kućetinu spiritistu, da ga pitam koliko sam se puta rađao, u kojim sam godinama rađan, u kojim umirao, u kojim mestima, kakvog sam bio zanimanja, iz koje sfere je moj duh poslednji put došao na ovaj svet, da li na meni stoji nekakva kletva, da li ne stojim sad pod opsednućem stranih zlih duhova.