Na zgradi Filološkog fakulteta u Beogradu stajao je godinama natpis:
U pitanju je svakako citat iz dela Filozofija palanke Radomira Konstantinovića.
Duhom palanke bavili su se mnogi, a ovde ćemo dotaći tek površinu ledenog brega.
Filozofija palanke – Konstantinović, Bartminjski, Pesoa, ali i Azorin, Zamjatin, Gorki, Žid, Kafka, Flober, Nušić, Lorka… nećemo stići sve da pobrojimo, zato je najbolje zadržati se na par primera.
Nisu se svaki od ovih autora bavili ovom temom zdušno i detaljno kao Konstantinović, Bartminjski i Pesoa, ali to svakako ne znači da su te impresije beznačajne.
Treba pritom svakako naglasiti da je palanka o kojoj ovde govorimo mentalna a ne geografska kategorija, da je reč o načinu mišljenja i doživljavanju sveta a ne mestu življenja.
ŠTA JE UOPŠTE PALANKA?
Azorinov opis malog španskog mesta – neimenovanog – gde se svaki dan u isto vreme dešava ista stvar, mogao bi da odgovara stanju duha palanke.
Pasivnost, inercija, nedelatnost bi bile jedne od glavnih odlika ovog načina mišljenja.
Tu kolotečinu srećemo i u Kafkinom Procesu, samo na drugačiji način predstavljenu, tamo je činovnik taj i taj, svi junaci birokratskog pakla, navikao da živi po ustaljenim pravilima. Sećate se Madam Bovari? Šta se očekuje od žene, od muškarca, od deteta, od ičijeg života, kakav obrazac i kakve vrednosti?
Zamjatin u svom delu Palanaštvo dodaje u prilog tome: naša carska provincija pre revolucije, sa učmalim stanovnicima, mirnim i sa mnogo dece, ozbiljnim dobrim domaćinima, i hrišćanima.
Baš to. Ideal svakoga je da postane ono što su i svi ostali. Najviša instanca postignuća jeste upravo ta: biti kao i svi drugi, kao i ostali članovi društva. Nušićev Svet, sećate se te izvrsne drame o važnosti mišljenja drugih? Ili pak Lorkine drame na istu temu, Publika?
Ovde nam se naizgled pomalo prepliću geografski i mentalni pojmovi palanke, i zato je ponovo važno naglasiti da samo malo mesto samo po sebi ne znači obavezno i skučenost mišljenja.
U većim sredinama je pak, bar načelno, manje naglašen kolektivizam, a više individualizam, pa bi se veće sredine zato mogle pre povezati sa ne-palankom, što – videćemo – nije uvek slučaj.
Naprotiv. Svi gore pomenuti pisci kritikovali su i velike, elitne sredine, ili pak elitne slojeve društva, u kojima se palanački način razmišljanja i te kako događao neretko.
Zato je presudno važno da palanku i palanački duh pre svega posmatramo kao mentalne pojmove, način mišljenja, a ne kao uslovljenost od male ili velike sredine.
KONZERVATIVIZAM
Još jedna od odlika palanke kao duha jeste sušta zatvorenost u sebe.
Gorki je uspeo da nađe prigodno poređenje za to, navodeći reči mudraca Hilela: Ako ja ne bih mislio na sebe, ko bi drugi mislio na mene? Ali ako bih mislio samo na sebe, zašto sam se onda rodio? Ta samodovoljnost, autocentrizam, to je ona srž palanke koju su očito zapazili svi autori, manje ili više.
U toj mitologizaciji sebe svakako ulaze i nacionalni mitovi.
Ovde na scenu stupa i Fernando Pesoa, koji je tvrdio da pravi Portugalac nikada nije bio samo Portugalac, već da je oduvek bio sve.
Međutim, pesmističko gledanje na portugalsko stanje izneo je u knjizi mikro eseja O provincijalizmu.
Konstantinović primećuje da je ravnodušnost upravo neophodna da bi se ta zatvorenost palanke mogla održati. Radoznalost otvara um i dušu, što je suprotno palanačkom ništavilu.
To je ono što bismo prepoznali kao apatiju, letargiju, već spomenutu pasivnost, nedelatnost, inertnost.
Poljski lingvista koji je radio zanimljivo istraživanje u knjizi Jezik, slika, svet, Ježi Bartminjski, navodi identično.
Njegova istraživanja bazirana su na raznim internet portalima, sajtovima, gde su svi ispitanici odgovarali upravo da je palanka = izolacija od sveta (okovana daskama), odsustvo aktivnosti ( tiha, gluva, učmala), predvidljivost života (dosada).
Maksim Gorki je to, u svom spisu Malograđanin, nazvao mračnom bojazni od bilo čega što bi moglo da naruši mir.
Međutim, iz toga proističu i neke druge osobine. S druge strane, imamo i jednu specifičnu vrstu divljenja koja je površna i vrlo prisutna u takvom načinu mišljenja, i nju su primetili, recimo Gorki i Pesoa, barem su je najjasnije istakli.
DIVLJENJE NAPRETKU
Gorki je u svom spisu Malograđanin dalje opisao jednu slikovitu situaciju: Sa suzama ushićenja saslušali bi koje predavanje Dostojevskog i posle njega bi se odlahnuvši odaljavali.
Pesoa kaže da se palančanin divi napretku jer mu ne pripada. Dok se, nasuprot njemu, seljanin boji od napretka osećajući ga kao nešto veštačko.
Fantastično zapažanje, i koncizno uobličeno, da se razume čitav jedan sistem mišljenja.
Divljenje nestaje sa pripadanjem, a ljubav i radost se dešavaju samo ako pripadamo nečemu istinski.
Ovde se ulivamo u treću važnu odliku, a to je infantilnost.
INFANTILIZAM PALANKE
Pesoa se drugo zadržava na dečjem aspektu palanačkog duha. Ta jdečji duh, razume se, nema ničeg od igrivog, kreativnog, živahnog. To je samo paralela sa nerazvijenošću celine.
Ovde su Pesoa i Konstantinović izuzetno slični, i Konstantinović pominje da je palanka infantilna. Pesoa je otišao korak dalje (iako je pisao mnogo pre Konstantinovića): pa je podelio ličnosti na zrele i nezrele, pri čemu je građanin zrela ličnost a palančanin nezrela.
Dotakao se i pojma napretka, čemu se palančanin opet kao dete divi, upravo jer mu je napredak stran, tačnije jer ga oseća kao nešto van svog bića, neintegrisano i neinternalizovano.
JEDNOOBRAZNOST MIŠLJENJA
Majndset palanačkog mišljenja usmeren je u istom pravcu, opet da bi se održao sistem/mir. Svaki pomicaj, iskok, drugačijost, mogla bi da poremeti taj savršeni sklad ništavila.
Spomenuli smo gore individualizam i kolektivizam; kod Pesoe imamo da je kolektivizam, kojim je bio okružen, čista suprotnost mišljenju – jer je ono samo po sebi individualno.
Konstantinović pak ima zapažanje da mržnja palanke prema svetu postoji jer ga doživljava kao haotičan, a samostalnu ličnost koa vrhunski izraz otpadništva od uobičajeno jednoobraznog, jer tamo gde je ličnost – tamo je anarhija.
Konfor zona je bezbednija i udobnija. Sve se vrti oko istih pojmova, i sve se završava na njima.
Počinje i završava se učmalošću.
Fernando Pesoa, autor koji je Lisabon načinio jednako vrednim kao Jerusalim, Aleksandriju, Atinu, kao antički toponim i mitsko mesto, u ovih pet eseja pokazuje nam i drugu stranu portugalskog društva, i ne samo portugalskog. Bilo je otkriće kada smo naišli na te eseje i uočili odmah neka slična zapažanja kao iz Filozofije palanke, samo pisane daleko pre 60-tih godina.
U jednoj drugoj, savremenijoj, knjizi priča radnja se dešava u Luzergradu. Ponovo mitsko mesto, fiktivni grad, žarište bogougodnog ništavila! To su Besparačke priče, čiji nastavak nas očekuje ove jeseni, pod naslovom Luzergrad uživo.
Apatičnost je neiscrpna tema. Čist paradoks!
Pročitajte odlomak iz Pesoinih mikro eseja O provincijalizmu, i ne propustite novu Barakovićevu knjigu o Luzergrađanima.
Mi smo sada već davno završili Filološki fakultet pa ne zagledamo više njegovu fasadu, i ne prolazimo redovno tuda, stoji li i dalje natpis sa početka teksta?