Napokon, drugi deo top liste najboljih romana koje su pisale žene a tiču se i ženskih tema, junakinja, odnosa.
Odmah prelazimo na stvar, da ne izgubite strpljenje!
Zoja, Mira Otašević, 2012.
Roman obrađuje scene iz života njujorške fotografkinje Zoju Klajn, uz Suzan Zontag, sa kojom deli protagonističko mesto.
No, zamršen je Zojin lik, mutan, ni malo crno-bela biografija ove fotografkinje, kako konstatuje i jedan prikaz u Poljima.
Svojevremeno je na Goodreadsu Lana Bastašić kritikovala ovu knjigu. Isticala je neke njene slabije stilske momente, određene klišee koji su se provukli.
Međutim: Lana je na samom početku već spomenula da ju je privuklo (ne)prisustvo fotografija: tu su tek kvadrati u kojima tekst opisuje sliku.
I nas je!
Opisi fotografija, koje autorka iznosi umesto samih fotografija, dakle te male ekfraze koje su udenute u okvir, u ram, predstavljaju upravo izuzetno umeće i dragocenost ove knjige, i njen specifikum.
Opisi fotografija su izuzetno senzibilni, pa imamo (fragment): u tradiciji južnoameričkih Indijanaca ista reč označava senku, duši i – sliku! Ili: urađena na sivom jednostavnom blanku, slika odiše grcajućom sintaksom. Ili pak: Balzak je u pravu – svako telo je sastavljeno od niza avetinjskih slika!
Ne moramo da ih vidimo, čitamo čitave male eseje o njima. Oni mogu na mahove zadelovati pretenciozno jer referiraju na razne činjenice, ličnosti, ali igraju ulogu u tekstu.
O nežnosti je ovde reč. Kao uostalom i uvek što je.
Dve ozbiljne dame, Džejn Bouls, 1943.
Gospođa Koperfild odlazi sa mužem na medeni mesec i… upozna jednu prostitutku. Inače, autorka Džejn Bouls je zaista bila sa svojim mužem na medenom mesecu baš na Panami, gde smešta i radnju svog romana.
Erotizam dama koje prodaju ljubav uglavnom je slavljen kod muških junaka, pada nam odmah na pamet delo Safo Alfonsa Dodea, no ovde imamo jednu začudnu situaciju gde se nečija supruga zbližava sa panamskom bludnicom i biva potpuno obezoružana.
Tamnoputom, potrebno je naglasiti. Jer ovde je pomalo reč i o kolonijalnom, klasnom poretku. O hegemonijama raznih vrsta.
Pacifika, lepa crnkinja, izabranica gospođe Koperfild, nije jedina žrtva igre dominacije i submisivnosti. Tu je i gospođica Gerig.
Iz ugledne njujorške kuće, ona je pak upala u mrežu heterosekualne ljubavi, nasilničke u ovom slučaju. Žena-mučenica, zaljubljena u muškarca koji ne haje za nju. (Podseća li nas taj lik baš na jednu od priča iz knjige U čekaonicama?)
Gospođa Koprfild je pak preuzela ulogu kolonizatora koji osvaja nemoćniju, siromašniju, samim tim – submisivniju – Pacifiku.
Savršena podela uloga u jednom patrijarhalnom ključu, bez obzira na pol i rod aktera. Obe dame su zapravo neozbiljne, odnosno nasilno ozbiljne, nasilno uređene, nasilno stabilne.
Preneta je ta atmosfera egzotičnog, udaljenog, primorskog, pa i rubnog, marginalnog. Panamski pejzaž otvara scena sa brodovima natovarenim bananama. Razgovori o bojama mora.
Pogledajmo samo momenat susreta: Istoga časa jasno je osetila snažan miris ružine vodice. S njom se sudarila crnkinja, u dugoj, svilenoj, večernjoj haljini.
Svi putevi su otvoreni, Anemari Švarcenbah, 1939/1940. (objavljeno tek 2000. prvi put)
Zanimljivo da je ovo delo Anemari Švarcenbah nazvala suprotno od Ele Majer, s kojom je zapravo bila na tom putovanju kolima krajem 30-tih.
I uopšte je drugačiji ton njenog putopisa spram Elinog.
Reklo bi se da je Anemari poetičnije pristupila tim daljinama, jer su za nju sve staze otvorene, dok su za Elu to sve okrutni, nemilosrdni putevi.
Anemari je još implicitnija. Sve je podređeno predelima. Ona je kraća, manje opširna od Ele svakako, no takođe detaljna. Najlepši su redovi o Kabulu, ali i o Balkanu, Turskoj, Bugarskoj, nisu nezanimljivi mada jesu neznatno dugi.
Poredeći zapadnu civilizaciju sa istočnom, ona ističe npr.engleski cinizam, snobovska putovanja koja ne dotiču suštinu koju one traže. One smatraju da su među avganistanskim prijateljima kao u Avramovom naručju, a oni pak (Englezi) iščuđavaju se da im se ništa loše nije dogodilo na tom putu.
Međutim, ona konstatuje i jednu – feminističku gledano – zanimljivost da avganistanske žene nisu nesrećne zapravo jer: želeti se može samo ono što se poznaje.
O kabulskim ženama je takođe, skoro kao nadovezivanje na Anemari, pisao austrijski pesnik Andreas Unterveger u knjizi Nijedna pesma.
Anemari ima sjajne putopisne priče, uvek je puna radoznalosti prema predelima, otvorena prema opasnostima.
Njen putopis Srećna dolina, gde postoji i odlomak Pokušaj ljubavi, sa nestvarnim, pa i buncajućim, opisima jedne žene, uskoro je planiran da izađe u okviru našeg izdavaštva.
Povest o Sonječki, Marina Cvetajeva, 1937.
Knjiga pisana pod temperaturom, kaže profesorka Sonja Veselinović u jednoj radijskoj emisiji. Odlično zapažanje, čista temperatura jezika i slika. Poetska nabujalost, prozna drhtavost jedne od najvećih pesnikinja XX veka.
Cvetajeva je zaista bila u vezi sa glumicom Sofijom Holidej, no to nije toliko važno, jer mi kada smo prvi put pronašli ovu knjigu – nismo imali tu informaciju. Ništa nije spojlovano, ništa nije umanjeno. Čak i da ne znamo biografsku pozadinu, osećamo jedan čudnovat emotivni odnos.
Dovoljno je pogledati samo ovu jednu stranicu:
Tako je ona najednom za sve postala moja Sonječka, moja, kao što je moje srebrno prstenje i narukvice, ili ogrlica s perlama, koje niko nije mogao pomisliti da mi ospori.
Ovde će biti umesno da se kaže da sam se prema Sonječki odmah postavila kao prema voljenoj stvari, poklonu, sa osećanjem radosnog posedništva, kojeg u meni do dotle ni posle prema čoveku nije bilo nikada, samo prema voljenim stvaima. Čak ne kao prema voljenoj knjizi, nego baš kao prema prstenu, konačno dospelom na nežnu ruku koji vapi mnome (…).
Nakon toga, dovoljno je načeti povest onim mitološki intoniranim početkom poznanstva: Kako je došla? Kada? U zimu je u mom životu nije bilo. Znači – u proleće. U proleće 1919, ali ne u rano, tačnije – u aprilu, jer za mene su sa njom povezane paperjaste topole pred kućom. Vreme prvih zelenih listića.
Iako spojleri ne postoje, što bi rekao naš dragi Ivan iz Bookvalista, ipak nećemo vam dalje otkrivati radnju, ishod, poruku, pouku, zagonetku… Sonječka ima divan naslov, žanrovski: povest, i to je tako istinito, a pomalo, ili ponajviše, i setno.
Dve devojke, Perihan Magden, 2002.
Kultni roman turske autorke iz Istanbula, po kome je urađen i film.
Ovo delo bilo je pravo otkrovenje za nas, počev od blurba koji je jednostavno i lepo uobličen da zagolica svačiju čitalačku potrebu:
Behije ima kratku crvenu kosu. Čita knjige i ne ustručava se da ih ponekad čak i ukrade. Sluša rokenrol. Voli da kuva i želela bi da smrša. Nema mnogo prijatelja – povučena je i drugima deluje čudno. Ima bolesnu majku i nasilnog brata. Behije ne zna na koji način da se izbori sa problemima. Očajnički joj je potreban neko ko će moći da je razume i da joj pruži podršku.
Handan je razmažena. Voli roze boju, mekane džempere, ćufte s limunom i svoju mamu. Ona je nežna, dobra devojčica koja sluša pop muziku, voli da se šminka i da izlazi. Handan ima beskonačno mnogo razumevanja za celovečernje provode svoje majke i njene mnogobrojne ljubavnike. Potreban joj je neko ko bi brinuo o njoj.
Razumevanje je bila ključna reč u tom blurbu. Želja da neko brine o nekome. Dve mlade devojke u Istanbulu, opet priče o duši.
Liričan stil, zadihan, možda nije temperatura pod kojom čitamo Cvetajevu i njenu Sonječku, ali svakako jeste mentalna konfuzija, pomahnitala bliskost.
Ta fatalistička slika dolaska, posedovanja, razmenjivanja: Behije ne može da izdrži, uzima njene ruke u svoje. Počinje da ljubi te tanke, lepe prstiće. Moja bebi-devojka koja ne laže. Moja lepa beba. Moja beba operisana od laganja. Prosto ne ume da laže i vara. Ovaj svet je nije iskvario. Ona nije odavde. Nije ovdašnja. Meni je došla.
Ponovo imamo idealizaciju voljene osobe, ono što je Epštejn spominjao u izvrsnom eseju Solo amore ili Filozofiji tela.
Na drugom mestu, Handan kaže: Ti si tako čudna. Jesi li ta ovog sveta? (…) Došla si. Da me voliš. Da me čuvaš. Da me spasiš.
Neprekidno se postavlja pitanje o realnosti. Realnost je vrlo surovo shvaćena, nepravično, kao neki entitet koji se suprostavlja ljubavi i radosti. Zato su svi to dolasci voljenih, bliskih, posebnih ljudi/žena toliko himnični. Toliko nerealni.
I kao da u svim pomenutim prozama imamo osećaj da situacijom vlada ne bog sreće nego bog srećnog trenutka, da će se sve raspršiti, promeniti, da je sva ta lepota uokvirena na nekoj nevidljivoj fotografiji, koju treba brižno čuvati.
Prvi deo naše top liste možete pročitati ovde.