Jedan malo drugačiji blog post. Nije prikaz knjige, nije intervju, nije književna vest uopšte… Zapravo, možda i jeste, ali samo kao književni materijal u pokušaju.
Potpuno bez plana, šetajući svojih 6-10.000 koraka, ova ulica isprečila se našoj pažnji. Ali, ne sa strane stepenica, kako je na naslovnoj slici, već sa strane njenog početka, iz Pop-Lukine dakle. Taj deo nje retko ko poznaje, zapravo mnogi su prolazili tuda jer je ona neka vrsta prečice, spojnice – sa Karađorđevom, ali se gotovo niko tu ne zadržava.
Razumljivo, jer ona je nekako i ukonektovana i odsečena, organski odstranjena, od Kosančićevog venca.
Kada se siđe ovim stepenicama, slučajno ili namerno ka Parku nesvrstanih, ka onom obelisku u čast prve konferencije, naiđe se na kaldrmisano parče grada, gde pravac desno vodi ka Karađorđevoj i Malim stepenicama, a pravac levo ka Pop-Lukinoj.
Zašto je ova ulica toliko zanimljiva? To jest, odmah je postala predmet našeg istraživanja, opsesije, ljubavi, sve to ide zajedno u paketu sa radoznalošću. Možda jer je delovala autistično, a jednako očuvano kao njeno okruženje, delovala je preterano zakrivljeno (asocijacija: Zakrivljeno vreme u Kremsu, Klaudio Magris!), pomalo tajnovito.
Fruškogorska je sama po sebi drugačija jer, ponovićemo, i jeste i nije deo Kosančićevog venca – kao ambijentalne celine grada. Objasnićemo i zašto.
Dali smo se smesta u adresare iz 1912 i 1933, u Dulovićevu knjigu Ulice Starog grada, i drugu prigodnu literaturu. Ono što je uvek iznova uzbudljivo jesu ta beskonačna putovanja unutar grada. Unutar vremenske skale gradova, preciznije. To i nije samo drugo vreme, već i potpuno drugo mesto, kada odete u prošlost. Neuhvatljivo je označiti jedan kraj, ulicu, jer je menjala svoju prirodu, namenu, atmosferu, sliku o sebi kod žitelja. Menjala je svoj identitet ko zna koliko puta. Ulice su fluidne i zavodljive.
Knjiga Vladimira Dulovića, našeg prijatelja istoričara, Ulice Starog grada, iznosi podatak o 47 stepenika koji spajaju Kosančić sa Fruškogorskom, i zovu se Fruškogorski prolaz, iako nema table. Nastao je još 1820-tih, kada je ovaj kraj bio poznat kao Bukurešt-mala, zbog mnoštva bordela, čestih krađa i tuča. Nekada je taj prolaz, kaže, bio znatno duži nego danas jer je vezivao i Fruškogorsku sa Lovćenskom – ulicom koja je kasnije zbrisana.
Ali, šta je i dalje posebno sa ovom uličicom spram Kosančićeve celine? To što ona deluje odvojeno, kako smo i rekli gore, ali to nije samo subjektivni osećaj: ona je i bila, još tokom baroknog Beograda (18.vek), van linija grada!
Oko 1815. počela su prva naseljavanja van zidina, najpre je to bilo, navodi Dulović, kužno groblje oko Brankove (!), a zatim i naseobine u Pop-Lukinoj, Fruškogorskoj i Maršala Burjuzova (Kosmajska, u starim adresarima). Bukurešt-mala bila je svakako siromašna, građena od plestera, blata, pokrivena trskom, opasna po okršajima Srba i Turaka zbog bludnica. Male stepenice i Fruškogorska ulica zapravo su, drugim rečima, jedini ostaci tog zloglasnog kraja, navodi dalje Dulović.
Godine 1855. u ovaj kraj se međutim doseljava mlađi brat Ilije Kolarca, Tasa, konkretno u Pop-Lukinu 4. Ta kuća, nekada velelepna, više ne postoji, ali je u Fruškogorskoj 10 i dan-danas očuvana jedna koja je građena u duhu orijentalno-balkanskog stila, preostala iz tog doba, i najstarija u ovoj ulici.
Osim Kolarčevog brata, ovde se ubrzo doselio i upravitelj varoši beogradske, Stefan Stefanović Tenka. Živeli su izmešani sa običnim svetom, zanatlijama. U broju 7 okupljalo se društvo oko Svetozara Markovića. Posebno nam privlači pažnju pomen kafane Bosfor. Nalazila se na samoj padini. Vodila se pod Lovćenska 14. U knjizi Ilustrovana istorija beogradskih kafana pominje se da je i Gavrilo Princip tu svraćao.
Skrajnutost ove ulice fascinantna je; zaobišle su je veliki graditeljski poduhvati, i ostala je čak i po administrativnom pripadanju u Savamalskom kvartu, manje prestižnom od Varoškog – kome je pripadao Kosančićev venac (govorimo o 70-im godinama 19.veka). Potvrđuje se ponovo dakle ta njena izolovana priroda (kao što smo imali slučaj sa baroknom epohom), koju naslućujemo nekako i danas, racionalno potpuno neobjašnjivo.
No, 1928. dr Milan Kašanin, rektor beogradskog univerziteta, nama filolozima dobro znan po njegovim izuzetno lirskim esejima, iznajmio je stan u zdanju na uglu.
Kuća na Malim stepenicama, bila je jedno vreme kafana Dragor, poznata po prostranoj terasi; danas je tu kulturni centar Krokodil.
Ima i one ventilacione kule, vidne svim prolaznicima.
Na opciji street view koji Google nudi, usnimljeno tipa 2018, vidimo i murale Boba Marlija, Tesle… nema ih više. Danas ne. Ima samo Karađorđa, i jedan grozomorni kostur ka Malim stepenicama. I grafita koji je izlomljen na dva zida predratne zgrade, a onaj drugi njego deo izbija na pumpu koja više ne radi.
I da znate, ovde postoji pravi mali plato gde možete da parkirate, besplatno i bezbedno – jer pauk vozilo ne može da uđe i odnese vam auto. Idete duboko, ka krošnjama, levo, puno automobila je tu načičkano, ali solidarno: ima mesta za svakog, i ako pažljivo manevrišete provući ćete se između ostalih “kolega“ i izaći pravo na Brankov most. Park nesvrstanih je tek posebna tema, zavučen, neprimetan, pronašli su, izgleda, idealno mesto za to zapravo jer – nesvrstana je i sama ova romantična, vremešna ulica.
