Naša nova edicija, pod uredničkom palicom prevodioca i pisca Predraga Crnkovića, donosi vam četiri prozna naslova.

U pripremi su još četiri knjige, dva švedska hita, feministički eseji Liv Stromkvist u formi stripa (!), ratni ep „Mrak iza tebe“ Kirsten Torup, kao i roman Norvežanke Katrine Nedrejord „Same problem“ o teškom položaju Samija (ili kako su ih nekada zvali – Laponci) u nordijskim zemljama…

(1)

T. Erik Lund: „Jedna tužna i glupa priča“, roman, prevod s norveškog

T. Erik Lund (1959) je norveški romanopisac, esejista i proizvođač nameštaja. Debitovao je 1992. romanom „Klešta” (Tanger) za koji je odmah dobio i „Nagradu Tarjaja Vesosa“ za debitantsku knjigu. Jedan od najnagrađivanijih i najcenjenijih savremenih norveških pisaca. Jedna tužna i glupa priča je najprohodnije i najduhovitije Lundovo delo, roman s ključem ali i mnogo pravih imena iz sveta savremene norveške kulture i književnosti. Tomasbernhardovski monolog manijakalnog kolekcionara artefakata drži čitaoca od prve do poslednje rečenice.

…

Ekscentrik Eugen Hansen pati od kolekcionarske manije. On neprestano baca mrežu u lovu na retkosti, antikvitete i artefakte i putuje diljem sveta na aukcije i tržišta umetnina. Da bi smestio svoju urnebesno veliku i sveobuhvatnu zbirku kupuje zamandaljeno poljoprivredno imanje u Modumu gde gradi sopstveni muzej. Planovi su mu da ljudima pruži „istinski osećaj monogostrukosti sveta”, ali opštinske vlasti nisu presrećne. Za početak, muzejska zgrada ne ispunjava osnovne komunalne i sanitarne uslove… Eugen Hansen je naime potpuno smetnuo s uma požarne puteve i toalete za hendikepirane posetioce. Ni muzeolozi i novinari kulturnih rubrika nisu oduševljeni eksponatima. Javljaju se i bračni problemi, koje kolekcionarev gotovo komičan strah od smrti samo pojačava… Urnebesni tomasbernardovski monolog je jedan od ubavijih primera norveškog autošovinizma u poslednjih pedesetak godina.

(2)

Kamila Hjernholm Olsen: „Mis Kopenhagena“, roman, prevod s danskog

Kamila Hjernholm Olsen (Camilla Hjørnholm Olsen; 1975) je magistar danskog jezika i književnosti na Kopenhaškom Univerzitetu. Na Orhusu ima master o opijatima i godinama je radila kao politički posrednik u socijalnim ustanovama na unapređenju zdravlja. Pored toga je pohađala i dve škole kreativnog pisanja, izdavačke kuće Gladijator odnosno one poznatije u Vesterbrou. Debitovala punktualističkim romanom „Uzorak“, i odmah zatim romanom „Mračna komora“, oba u izdanju izdavačke kuće Turbine.  Ovo je njena druga knjiga na sprskom (Crnković je preveo i Mračnu komoru i Mis Kopenhagena). Zastupljena je u više poetskih i pripovedačkih antologija. Njena poezija je nedavno predstavljena u časopisu „Buktinja“.

…

„Mis Kopenhagena“ je nastavak autobigrafije iz „Mračne komore“; sada je glavni lik Kama „Balkanskom ulicom“ došla na studije u Kopenhagen. Njena namera je ne samo da studira književnost već i da se oslobodi palanačke atmosfere svog Jilenda gde su njeni vršnjaci ostali večiti dečaci koji u podrumima vežbaju hevi-metal, duvaju nekvalitetan hašiš i zavode sve nove i nove grupije. U Kopenhagenu je međutim dočekuje društvo koje bi samo da bleji. Kama uređuje svoju studentsku sobu i upoznaje se s kolegama u domu… Roman predstavlja mizoginu atmosferu ne samo među momcima koji bi samo da povale što više devojaka već i među profesorima na studijama književnosti, gde se prezire žensko pismo… Ova knjiga je u tom pogledu komplementarna autofikciji „Mirna kao bubica“ Leonore Kristine Skov. Obe spisateljice su u prestonicu stigle iz provincijalnog Jilenda u kandžama Unutrašnje misije, ali su napredovale različito. Prijateljstva, džank hrana, grandž, džointi, mizoginija od mračnih ulica do univerzitetskih aula i profana koji preziru žene pisce u ovom romanu su beskompromisno raspršili našu sliku o idealnoj Danskoj. Kama se našla na takmičenju koje joj nije bilo na umu kada je došla na studije: spisateljice i studentkinje se mere po dupetu a ne po znanju. Opis 1990-ih je kao i mnogi drugi danski romani, na primer „Kopenhaški pank“ Bena Holma, koji uskoro izlazi u Crnkovićevom prevodu u paraćinskoj Novoj Artiji – vremenske kapsule koje prikazuju Kopenhagen koga više nema.

(3)

Ulf Peter Halberg: „Berlin Tranzit – Nedovršeno“, roman, prevod sa švedskog

Ulf Peter Halberg (Ulf Peter Hallberg), rođen je i odrastao u Malmeu, a u Berlinu živi od 1983. Napisao je kosmopolitske i egzistencijalne romane kao što su Pogled flanerā (Flanörens blick; 1993/1996), Grand Tour (2005), Legende & laži (Legender och lögner;2007) i Evropsko smeće (Europeiskt skräp; 2009). Romanom U Senci Strindberga u Parizu Severa (Strindberg i Nordens paris; 2012), započeo je svoj glavni projekt o Strindbergu; u romanu Berlin Tranzit. Nedovršeno (2019) opisuje i Berlin 1980-ih i Pariz u kojem je od 2014. predavao kreativno pisanje na Sorboni.  

Jedna švedska kritičarka je napisala da je poželela da se preseli u roman i nastani u njemu. Finsko– švedski kritičar je o Berlin Tranzitu napisao sledeće: „Kroz svoju veru u istinu mladih ljudi, ‘Berlin tranzit’ je duboko romantična priča“. (Hufvudstadsbladet, Mišel Ekman). Ulf Peter Hallberg je 2024. godine proglašen za počasnog doktora filozofije na Univerzitetu u Lundu.

…

Halberg celog života piše isti roman – autofikciju o piscu koji piše, traži prostor u kome će da piše i preživljava pisanjem i to čini uz pomoć nekolikih alter egoa, i u ovom romanu ih ima najmanje tri, a glavni je Hari Korali, profesor kreativnog pisanja koji odjednom oseća teret krštenice i u strahu od smrti poklanja svojim vernim studentima svoju ogromnu „građu“… I kao i uvek, u knjizi se pojavljuju fikcionalizovani giganti svetske književnosti, kojima pisac šalje svoje bedele da se s njima pogovaraju. Ovo je možda najličniji Halbergov roman, gde prvi put pominje romansu svog života, smeštenu u turbulentne godine u Berlinu neposredno pred pad Berlinskog zida. I – opet kao i uvek – ovo je i zbirka eseja, u Benjaminovom stilu (a Benjamin je Halbergov idol i večita tema), gde se kroz ljubav prema knjigama kaleiodskopski prelamaju čežnja za večitim životom kroz pisanu reč, amanet svojim sinovima i zakasnelo ljubavno pismo ljubljenoj ženi.

(4)

Terje Holtet Lašen: „Iz neuspelog trika nestajanje“, pripovetke, prevod s norveškog

Terje Holtet Lašen (Terje Holtet Larsen; 1963, Oslo) je norveški pisac, književni kritičar i novinar. Debitovao 1991. romanom „Sin“. Za roman „Diletant“ iz 2012. dobio književnu nagradu Saveta za unapređenje norveškog jezika (bukmola). Napisao 13 romana i 2 zbirke priča. Po pravilu meša fikciju sa stvarnim životom, a za stil njegove proze kažu, verovatno pogrešno, da je neverovatna nenorveška mešavina Hemingveja i Beketa. Roman Home is Where You Die, kaže gospodin Sonders, iz 2008. g., počinje kao istinsko pisanje književnosti, kao ispovest čoveka „koji pati od tipično engleske boljke – nestvarnosti, od koje je patio i Borhes“. I taman kada čitalac pomisli da se odmorio od stvarnosti u jednom takoreći plišanom eseju o Borhesovoj pripoveci o Ukbaru, pokazuje se da se piščeva biografija izliva na sve strane. Jer, kao što reče Borhes (a Lašen prihvata), u izmišljenim pričama ima više stvarnosti nego u onim istinitim. Lašen voli da erudiciju i esej koristi kao masku za autobigrafske storije. Izbor iz dela: „Baš kao veverica“ (1993, pripovetke), „Vreme kestenja“ (1992, roman), „Strpljivost obožavaoca“ (1997, roman), „Verzija Pera Ginta“ (2003, roman), „Ljubav između inteligentnih muškaraca“ (2014, roman), „Pokušaj kretanja brzinom mraka“, (2017, pripovetke). „Koračanje unutrašnjim pejzažem“, (2020, roman).

         Lašen na prvi pogled „prepričava književnost“ i esejizira, kako bi se moglo zaključiti po brojnosti intertekstualnih referenci, ali on sve vreme piše jednu knjigu – roman o svojoj još živoj majci. Osim toga on je zagriženi  autošovinista i nema od njega goreg kritičara norveške umetnosti, istorije i – ne na kraju – književnosti. Kao jedan od istinskih književnih posvećenika, on živi da bi pisao a ne piše da bi živeo, i u knjigama se uvek drži moralnog kompasa. Pripovetka „Nijedan ludak više ne stanuje ovde“ će kasnije jamačno poslužiti proučavaocima Lašenovog dela jer pokazuje kako se pisac hrvao s porodičnom temom.          

…

Ova zbirka priča koji počinju kao eseji a završavaju se kao proza (ili obratno) pokazuje zašto se Terje Holtet Lašen smatran „pravnim naslednikom“ Tura Ulvena, kultnog norveškog romanopsica, pripovedača i pesnika. (Roman „Zagrobni darovi“ i priče se mogu naći na srpskom u Crnkovićevom prevodu u „Albatros Plusu“ odnosno časopisu „Mostovi“.) Lašen je kao sonda koja je poslata iz svemira da proučava ljudski rod. Jedna pripovetka iz ove zbirke je kuriozitet: ta priča je kasnije postala poglavlje romana „Home Is Where You Die, kaže g-din Sonders“ (na srpskom dostupno u Crnkovićevom prevodu). Nije to slučajno: priča odnosno poglavlje bave se temom koja pisca zaokuplja od prvog objavljenog teksta: kako je otac napustio autorovu trudnu majku a ova odlučila da rodi uprkos svim teškoćama. Većina novela bi mogla da nosi i oznaku esej, ali autor je odlučio da ih proglasi pripovetkama iako je reč o esejističkim refleksijama u prvom licu (Lašen uvek piše u prvom licu). I uvek taj pripovedač – gle čuda – mnogo liči na pisca. Čak im je i bibliografija ista. Pripovedač je introvertovan i vrlo retko stupa u kontakt sa spoljnim svetom. Moglo bi se reći da bi je on tipičan junak romana Radomira Konstantinovića ili Dragana Stojanovića („misli po kućama“).  Za razliku od Lundovog lika koji pati od deluzije i megalomanije i mota se po žurkama, Lašenov pripovedač je pravi isposnik. Lašen i njegov pripovedač vole biografije manje ili više poznatih ljudi. U ovoj zbirci seciraju se tako Gombrovič, norveški pozorišni upravnik i reditelj Meušted, švedski iscelitelj s vezama u kraljevskoj familiji, Bolcijus…