Vreme je da se napiše jedan kratak osvrt na sada već zapaženi roman, Opatija Svetog Vartolomeja našeg Miloša Perišića.

Sačekali smo strpljivo NIN-ov žiri, recenzije, neke od promocija, i skockalo se, došao je čas i na naš ugao posmatranja. Pre svega, na Sofijin, jer je ona sa autorom radila editing, sekli su suvišne rečenice (uglavnom u dijalozima ali i u naraciji), dosto toga su, međutim, i ostavili, posmatrajući to kao i autorovu slobodu a i autorov razvojni tok, koji se ne bi smeo u svemu prekidati, korigovati ili siliti u nekakve “bolje“ kalupe. Roman je u celini zadovoljio literarne kriterijume i to se i pokazalo – najpre preko plasmana u najuži krug NIN-ove nagrade, potom i preko plasmana, još uvek aktuelnog, užeg izbora za Vitalovu nagradu.

…

OSV je za mene, pre svega, lirski roman sa jakim putopisnim elementima, što ga je činilo prirodnim izborom za naše izdavaštvo. Kvir tema je po mom mišljenju, i čitalačkom i uredničkom, vrlo sporedna, iako to defakto obeležava roman – u smislu da nema mnogo dobrih romana iz tzv. kvir žanra.

Vrlo mi je problematičan sam termin kvir književnost, a ono što najviše ume da zasmeta u toj priči jeste to što se određuje prema tematici, a ne prema kvalitetu stila tj. forme, pa mi preti da postane nešto kao moderna verzija NOB-a: gomile neinventivnih partizanskih romana koji su uvažavani samo zbog teme koja je imponovala tadašnjoj jugoslovenskoj agendi.

S tim u vezi, recimo, Staklenac – jedna od najispraznijih knjiga koje sam pročitala, posle koje se osećate doslovno mnogo loše, jer je toliko frustrirajuće prazna I ispražnjujuća – kotira se kao prvi gej roman kod nas, i ima neko svoje mesto u tom žanru, čak visoko, po meni neopravdano jer se radi o prozi koja je propustila baš sve prilike da skrene sa pornografskih beležaka u književno delo. A nije da ih nije bilo. Svaki od onih likova iz autorovih dnevničkih zapisa mogli su, uz malo umešnosti i imaginacije, postati uvrnuta galerija junaka i situacija koje bi nam stvorile literarni užitak a ne atmosfersko-emocionalnu čamotinju. Šteta.

Roman Miloša Perišića nem mnogo veze sa sa neatmosferičnošću Staklenca, da uzmemo odmah taj primer kao referentnu tačku, simbolički. Nema mnogo veze ni sa Zovi me svojim imenom, iako je na blurbu ostalo upisano, i iako tematski ima dodirnih tačaka, suštinski nema, jer Zovi me svojim imenom, uprkos popularnosti I romana i filma, sadrži, za mene kao recipijenta koji – uzgred – voli i snobovsku estetiku i neobične odnose I sve to čega naizgled tu ima –naginje kiču u bitnim stavkama, ali onako, na način koji MirJam opisuje u svojim romanima (samo što su njeni junaci naravno heteroseksualni): radnja se zbiva u renesansnom mestu, ‘’pogledi su se sreli’’ tokom večere, onaj Amerikanac je – razume se – visok, zgodan, plav, opušten, doktorand, ima savršena znanja o etimologiji i drugim intelektnim temama, kojim ih sasipa neštedimice za tom istom večerom, sve je superlativno, sve je grandiozno, samo nema žena, ukratko.

U Opatiji imamo potpuno drugačiju situaciju. Iako autor s vremena na vreme I te kako priziva istorijskoumetničke činjenice, kulturnoistorijski bogateći svoj narativ, moj osećaj nije bio da time želi da ostavi utisak na čitaoce – I junake – nego da je to prosto spontani tok njegovog izraza i modusa vivendi, svetlost na kraju tunela prema kojoj narator ide tokom svojih identitetskih lutanja.

Čini mi se da se kvir element romana ističe na pogrešan način, u smeru političke korektnosti I wow efekta, a da je velika većina romana potpuno lišena tog elementa, i okrenuta prema svom smirenju, jer, kako je lepo rekla Bahmanova u jednoj pesmi: Nisam izgubila tebe nego svet. Gubitak sveta iziskuje rekreiranje, redefinisanje I sebe i spoljnjeg ambijenta, te otuda sva ta putovanja koja narator sprovodi od Rima, Atine, do srpskih sela. 

Dihotomija Istok-Zapad postavljena je takođe vrlo izražajno, kao i mediteransko nasleđe u srpskom mentalitetu, što opet negde, rekla bih, jeste istočnjačko, za mene više bliskoistočnjačko nego mediteransko čak, jer Mediteran mi je vedriji, veseliji, pa i slobodniji, lepršaviji, Bliski istok je žedna pustinja, lavirint mahnitih želja, i iako Srbija nema pustinje, došlo je preko Osmanske imperije i islama i dalje, Arapa, nešto od tog “splina“. Pragmatizam koji narator pominje govoreći o svom Holanđaninu zapravo je vrlo protestantski, i definitivno se suprotstavlja i Mediteranu i Bliskom istoku, poslovično. To su arhetipi radije nego stereotipi, ta disonanca, mada je narator na mahove postavljen teatralno, on iz prkosa, inata (arapska reč, nije izvorno srpska iako je uvreženo mišljenje o srpskom inatu!), želi da ode na Jug, nag, da pobegne od Rutherove suštinski malograđanske upeglanosti i tog pragmatizma koji je tako isključujući sa ovom drugom kulturemom.

Najvredniji deo ovog romana su, pred ovog koncepta Juga-Istoka, njegovi bočni junaci. Narator je sentimentalan, ranjiv, dezintegrisan gubitkom, bočni junaci su – izvajani, i možda najlepše pokazuju ovaj drugi svet, ali po mom mišljenju ne u lošem svetlu. Ima tu i bajkovite sulude atmosfere, životnosti, naravno, jedne sasvim drugačije stvarnosti od naratorove.

Ruku na srce, taj svet koji je probijao iz redova smeštenim u Francuskoj, to je jedan slobodan prostor, uprkos malograđanštini oličenoj u Rutherovim titulama – ali i u njegovoj kolonističkom fetišizmu prema “slabijima“, prema tamnoputima i sociokulturno niže rangiranima. Tu se jedan – za srpske, balkanske, bliskoistočne pojmove – prokazani, suštinski neprihvatljivi odnos kao što je njihov vrednuje jednako kao svaki brak, a Rutherova majka je pak rodila čak dvojicu sinova iz epruvete, potpuno društveno validirana. Možda je čak taj detalj snažniji od samog Miloša i Ruthera, opet, jer je bočan, provučen kroz narativ, nenaglašen, nesenzacionalan. Nakon francuskih sela i holandske slobode, skočili smo na Rim, drevna svetilišta, Atinu, ali smo završili na Srbiji. 

Vanknjiževni govor koji jeste prodirao u manastirskim delovima romana – u dijalozima konkretno, ostavljen je da postoji iako na mahove pamfletski, no narator je shvaćen kao prostosrdačan, čovek iz naroda, osetljiv na Rutherove visokoparne ambicije. Narator nije pragmata zapadnjak, naprotiv, on je ranjeni južnjak-istočnjak, kome je potrebna crkva, vera, jednako nepragmatična, duboko duhovna, pa i mistifikatorska… transformaciona, transcedentna. Ali slobodna, rasterećena tabua. Tu dolazimo do paradoksa.

Ovo je istočnjačka religija: i naše pravoslavlje, i sve druge abrahamske frakcije, dok je protestantizam ipak jedino zapadno učenje – formalno bazirano na hrišćanstvu. Naratoru je tamošnji svet stran, ali paradoksalno, on bi ga u nekim aspektima bolje razumeo i prihvatio od pravoslavnog. Pritom, ovde ne mislim na Grke. Grčka je, i junaci koji se javljaju u grčkim epizodama, jedna drugačija konstelacija. To grčko nasleđe koje mi prepoznajemo kao univerzalno, kao slobodoumno, nije ni nastalo iz crkve, nego iz mnogo starijeg supstrata. Atina bi bez Akropolja bila jedan puno veći Solun. A Solun je veća i lepša Sofija. A Sofija je pomalo anadolijska periferija, i po značaju i po duhu. Ugrubo. Naravno da ugrubo, jer ovo su opasne generalizacije. No, jedno je sigurno – ideja Grčke najpre je povezana sa antičkim korenima. Zato su Grci tako posebni. Zato ne pripadaju recimo programu Traduki, jer je to grant koji se dodeljuje balkanskim zemljama, a Grčka nije i ne može biti Balkan, prema njihovom sopstvenom uverenju.

Rimske epizode romana, svakako, svetle su i opet pune bočnih situacija, maestralno izvedenih, ali mi se ne čini da u tom mediteranskom dahu ima mnogo srpskog vajba. Rim je takav opet jer je to Rim, grad svetlosti (više nego Pariz), prozračan, no Rutherova zamerka-replika Pokušaj samo da ne dozvoliš da toliki utisci nadvladaju tvoju
južnjačku lakoću življenja zapravo, iako je eksplicitno pomenut jug, nije realno isti taj jug kao u Rimu. On svakako nije zapad, i to je jedino precizno. 

Opatija je krcata slikama, prelivajuća, ima neprikosnoveni kulturnoistorijski univerzum, u pastelnim bojama gubitka, iako bi se očekivalo jarkim, ne, pastelne su to boje, seta, potištenost. Traganje pod bagažom izgubljenog raja, na neki način. Borba sa sećanjima, antički agon između starog i novog Ja našeg naratora.