Norveški roman Jedna tužna i glupa priča uskoro će, sa još jednim norveškim delom ali i dva danska i jednim švedskim, biti objavljeno kod nas, u izboru i prevodu Predraga Crnkovića.

Roman prati priču jednog antikvara, kolekcionara. Na zadnjim koricama ćete moći da vidite ono što je na prednjim započeto… ali evo, donosimo blurb i mali odlomak iz dela.

Ekscentrik Eugen Hansen pati od kolekcionarske manije. On neprestano baca mrežu u lovu na retkosti i antikvitete i artefakte i putuje diljem sveta na aukcije i tržišta umetnina. Da bi smestio svoju urnebesno veliku i sveobuhvatnu zbirku kupuje zamandaljeno poljoprivredno imanje u Modumu, gradi sopstveni muzej. Planovi su mu da ljudima pruži „istinski osećaj monogostrukosti sveta”, ali opštinske vlasti nisu presrećne. Za početak, muzejska zgrada ne ispunjava osnovne komunalne i sanitarne uslove… Eugen Hansen je potpuno smetnuo s uma požarne puteve i toalete za hendikepirane posetioce. Ni muzeolozi i novinari kulturnih rubrika nisu oduševljeni eksponatima. Javljaju se i bračni problemi… Urnebesni tomasberhnardovski monolog jedan je od lepših primera norveškog autošovinizma u poslednjih pedesetak godina.

…

Poglavlje 1

Moram što pre da počnem da se ponašam normalno. Moram da govorim stvari onakve kakve jesu. I moram čim pre da prihvatim fakat da sam takozvani stariji čika. Senior, bre. I da stoga – u najmanju ruku – moram da živim malo više u skladu s mojim imenom, dakle Eugen Hansen, da bih postao svoj… I moram čim pre da uvidim da kolekcionarska manija nije sobom donela ništa dobro. Elem, moram da počnem da se ponašam normalno i da razmišljam jednostavnije i, štono kažu, ljudskije. Sve otkako sam napunio 24 godine poput predatora sam okolo lovio dragocene stare predmete i razmišljao samo na ekscentričan način, kroz svoju maniju kolekcionarstva, u veri da u tome ima nečeg dobrog, i tome se napokon mora stati na kraj. Nemam više snage za to. Ne ovde. Sve to donosi samo muku i patnju. Sve to postaje samo sve gore. Jer ova realnost glođe i ne staje, ne samo spolja kao pre, već izjeda iznutra. Mislio sam da u bilo kom trenutku mogu da se vratim stvarnosti i da opet budem običan lik, i samo tek tako uskliknem: Evo me, tu sam! Ja sam kao i vi. Pogledajte šta učinih, šta sam doprineo ovom svetu. Malo li je?

Ali, to nije bilo moguće. Sve te godine s ludilom sakupljanja svega i svačega i čudaštvom an ženeral – napravile su me na ništa, upropastile su me. Navikao sam da težim paradoksalnom, složenom, fiktivnom, nejasnom i nepojamnom. Dakle: sada moram da se vladam prema jasnoći, treznom sagledavanju, realizmu, ozbiljnosti. Moram pokušati da shvatim ovaj život. I moram to da kažem onako kako jeste. Ali nije tako lako uđi u jednostavno i obično postojanje. Zato što sam toliko dugo u glavi oblikovao samo ekscentrične misli time što sam nabavljao sve moguće najneobičnije predmete, tzv. artefkate, jebo ih otac, i dok sam to radio bilo je izvesnog poklapanja između unutarnjeg i spoljnog sveta, pa sam se osećao donekle normalan. Ali u tome je bilo nagona za samouništenjem, sada tek vidim, nagona protiv granica sáme ekscentričnosti. Jedini način na koji sam mogao ostvariti logički temelj ekscentričnosti bilo je da nastavim da sakupljam najređe i najneobičnije stvari i ako nastavi, da budem posednik sve veće zbirke antikviteta, rariteta i prirodnih artefakata. Tak tada, kao praktično delujući filozof razvoja i rasta i napretka, mogao sam upoznati tu „stvarnost“. Samo tako sam mogao biti u svetu, i tako biti njegov razobručeni deo. Sve moguće radosti ali i nepravde sam video kako se izražavaju kroz – predmete. Oni su bili razumljivi, značajni, istaknuti. U sve priče sam ulazio samo time što sam posedovao neke fizičke uspomene iz njih. Dubokoumne, jednostavne, tužne, složene, ali i glupe. Priče, dakle. Tako sam prema njima imao odnos, preko predmeta. Zbirka je rasla. I ja s njom. Sve dublje sam se zaglibljivao u ekscentričnom. Tek tada sam osećao da živim. Biti u bolesno uzbudljivom, to mi je bio cilj. Nikad običan dan, taman posla obična misao, bože sakloni nešto prosto i što svi rade. Ni jedan jedini put da me razumeju takozvani obični ljudi, fuj to.već umesto toga da me poštuju drugi kolekcionari i ludaci – i stoga: morao sam dugo, dugo da nastavim da sakupljam. I na taj način: sve vreme da promišljam i izgovaram samo najizuzetnije misli, morao sam da mislim samo najneobičnije i najekstraordinarnije, samo zato što sam toliko dugo bio okružen nepojmljivim mnoštvom neobičnih stvari. Stoga sam morao da nabavim još više rariteta, jer osećao sam koju mi je to snagu davalo. Sledstveno tome, nikada nisam bio u opasnosti da završim u izopačenim situacijama u konverzacijama zbog tih mojih predmeta, i uvek sam uspevao da se izvadim intenzivnim i dugim monolozima, koji su zapravo bilo potpuno razotkrivajući naročito prema Andrei, mojoj partnerki evo već skoro 25 godina, i njenim prijateljima, jer sam uvrteo u glavu da sve vreme moram da pokušavam da nateram ljude da ukapiraju ono što kažem. Uvek zato što je trebalo nadmašiti druge, biti izuzetniji u svemu, misliti najduže misli, slediti logičke obrasce u najcrnjim apstrakcijama. Nisam prestajao s nabrajanjima ovih ili onih stvari.

Kolekcionarsko ludilo me je navodilo na pomisao da mislim a onda i  izgovorim to na krajnje neobičan i svojstven način. Imao sam neiscrpan rezervoar svih retkosti ovog sveta da se njima poslužim pri razmišljajnju. Čudne reči i pojmovi su kuljali iz moje labrnje kao voda s izvora. Nikada nisam mogao da se makar samo malo opustim, da danem dušom i osvrnem se oko sebe, da funkcionišem kao normalna osoba u blizini drugih, da kažem nešto kao običan čovek, da pomislim nešto normalno, staloženo i zdravorazumski, bože sačuvaj, kud ja da pomislim misli koje bi ljudi mogli razumeti bez problema i istinski saosećati s njima?! Ne, druže, uvek sam morao da izopačim te misli, ako već nisam bežao od njih kao đavo od krsta, čim bih samo pomislio na nešto obično, nisam to mogao da podnesem ni na sekund, to je odmah postajala nelagoda, počeo bih da se preznovajam od običnosti i plašio sam se da bi se to moglo manifestovati u mojim rečima. Nikada nisam mogao da se zadovoljim samo s običnim stvarima, da ponovim nešto što su drugi već rekli, i da to štaviše nađem zanimljivim. A ne,  ništa što su drugi već smislili, napisali ili rekli za mene nije bilo dovoljno dubokoumno i zanimljivo. Nije bilo tzv. totaliteta u onome što su drugi govorili. To je bilo nedovoljno, ja sam morao dalje, da dopunim, razvijem i proširim to što su oni rekli, da vidim veći potencijal u stvarima, potencijal koji niko pre mene nije video. Nikada nisam bio zadovoljan. Uvek bi nastajale sasvim nove situacije, nove teme koje su morale da se prodube jelte, novi predmeti su iskrsavali koje je trebalo objasniti, a ko će to bolje od mene, sakupljača bez premca, u svemu  se nalazilo jedno užasno – bekstvo. Morao sam da bežim od svojih sopstvenih misli. Umeo sam štaviše da pustim te uske, ekcentrične misli da sazrevaju, tako da i ja i moji slušaoci mogu da se naviknu na njih! Nikada se one ne bi mogle prirodno oblikovati po stvarima i svetu oko mene. Uvek sam imao to nestrpljenje koje je činilo da neprestano izbegavam ono obično ljudsko. Nikada nisam razumeo  ozbiljno i seriozno bilo „realizam“ po definiciji, i time jedino za šta bi se moglo reći da je ljudsko. Nešto što ja sasvim jasno nisam mogao da izdržim. Nisam podnosio to da budem na miru tamo u svojoj ekscentričnsoti. To jest, to mi nije ni bila namera, ja sam želeo da doslovno uđem u veliku tužnu i glupu priču koja je obećavala život sa svim tim neobičnim koje sam i dalje prisvajao. Zbog tog nemira, moja ekscentričnost se neprestano pela na sve više nivoe, i stoga je vazda bila nepojmljiva, ne obavezno za druge, ljudi su možda uvek shvatali bolje od mene, već za mene, jer bio sam zaključan u ekscentričnom, neobičnom, jedinstvenom, unikatnom, i u mislima koje su ležale u svim tim stvarima kojima sam se okružio, i koje su činile da da mi se činilo da su vazda govorile previše jednostavno i nedovoljno. Uvek sam bio do grla u onome što sam mislio, i stoga nikada nisam bio kadar da se sagledam spolja, da vidim ono smešno u svoj toj ekscentričnosti, jer sam uvek bio obuzet time da promislim pa onda izgovorim ono nepojamno i ekscentrično. Stoga je bilo nezadovoljavajuća misao da sam postao usamljen u daleko naprednijim misaonim svetovima. Tada sam osetio koliko su opasne moje privatno smišljene formulacije i kako sam bio zaljubljen u pobunjeničku snagu u njima, one su bile jedinstvene, originalne i nekontrolisane. Ali to je bio hod po žici! Ako bih pokušao da objasnim te kompleksne i pomno prostudirane iskaze jednostavnim jezikom, Andrei na primer ili – samo vrlo retko – nekom od njenih prijatelja, oni ipak nisu kapirali o čemu sam godorio, premda su smatrali da je to veoma smešno, dapače humoristički rečeno. Istovremeno sam primećivao kako sam takvim govornim vežbama uništavao proračunate misaone svetove time što sam ih srozavao na običnost svakodnevnim, normalnim rečima i izrazima. Time ipak nisam uspevao da doprem do bilo koga. Dva čoveka, možda tri osobe u vrh glave kazale su da su moje reči veoma rečite, da kazuju mnogo (premda možda pojma nisu imali šta sam hteo da kažem). Oni su samo videli konture mojih pređašnjih „rečitosti“… Ali te rečitosti su kroz moju stakato blebećuću mašineriju date samo kao deo nepojmljivo monolitske forme koju smo ja i moja sakupljačka manija sačinjavali, i koja je bacala senke na svakog ko je pokušao da shvati šta sam ja u stvari mislio.

Ali to je vodilo do toga da su moje ideje i misli, koje su davale jedan neobian pravac i oblik mojoj zbirci i koje su time bile intimni deo mojih podkolekcija – time postajale manje vredne. To je vodilo k tome da sam i ja sam gubio poštovanje za sopstvene teorije i „mnogoznačne rečitosti“, a time i za sve vrste teorija, što je, pak, opet dovelo do toga da nisam ni cenio tu moju zbirku kao pre. Ali to su moji kritičari uzimali kao dokaz da sam sve ljudsko merio samo aršinima novca. Mislili su da niko nema pravo posedovanja na ideje, teorije i polazišta. Ali onda sam napravio neku vrstu nadgradnje na čitavu tu zbirku, u obliku ovog muzeja, u domaćoj radinosti doduše ali ipak muzeja, šta sad, duboko promišljenog muzeja dakle, upravo da bih ponovo zadobio te univerzalne vrednosti kako u stvarima tako i u idejama, e da bi te vrednosti postale pristupačne drugim ljudima, i da bi tako moje ideje postale ojačane i učinjene jasnim u nekoj vrsti jedinstvene svetske građevine. Pa šta, mislio sam ja, neka se to smatra šahovskim potezom.

Ali onda sam čuo da sam samo uvećao ono što je bilo problematično u mom osnovnom stanovištu, da je sve to bilo grbavo od samog početka. U poslednje vreme sam čak pomišljao da je to možda stvarno tako, pa da ću onda morati da počnem s prevrednovanjem svega što sam dosad uradio. Jer, slušao sam sve snažnije teze da je „rezon d'etr“ svih ovih misli i mojih rečitih iskaza zasnovan na tome da avi mi sačinjavamo globalno duhovno zajedništvo?! Ma ajte, molim vas! Tako da ako verujete da možete izabrati da isključite svet, čuo sam, onda se samo zaključavate u svoje fiktivne pretpostavke da ste izvan tog sveta. Jedan periferni poznanik mi je štaviše rekao: Jer, ti si, Eugene Hansene, hteo to ili ne, bez obzira na sve, prikopčan na globalni razgovor o svetu, ovako ili onako, a razgovor se vrti samo oko toga koliko je svet sjeban, i o tome niz osoba zapravo diskutuje, na najrazličitije načine, znaš!? Kao da ako održavate takav razgovor onda ste svesnie svoje uloge i kao autsajdera i kao uključenog u njega. Jer može da se desi da se taj veliki opsežni razgovor, u kome mnogo stotina hiljada i miliona ljudi po čitavom globusu učestvuju u glupoj i tužnoj priči, i koji je ulančan kao neka vrsta organske intelektualne strukture – može se dakle desiti da se on okarakteriše kao neki rizom, nepravilan izdanak strukture ljudskog uma, u kome se bratski deo sasvim jasno nalazi u akdemskim krugovima, uz dodatak velikog raznolikog mnoštva slobodnih egzistencija, kao što su umetnici raznih felâ, pisci i filozofi. Svi ti ljudi sačinjavaju duhovnu zajednicu, može se reći, koja nema neki čvrst pravac, osim rast rizoma u svim zamislivim pravcima humanizma, i preko svake mere velikim brojem tvrdnji, dokaza, hipotezâ, pri čemu je sve to isprepleteno, uprkos svim vrstama neslaganja i podela. Upravo taj humanizam drži ljudski svet na okupu, u velikom, progresivnom sistemu razumevanja, humanističkom životnom principu. Naravno da sam znao za taj humanistički životni princip i to duhovno zajedništvo. U osnovi sam slušao kako se o tome baljezga tokom čitavog mog odraslog života. Znao sam i to koliko su oni koji su pribegli tom humanističkom životnom principu sebe smatrali važnim u svetu, što su na neki način i bili, svi ti učeni ljudi, takozvani intelektualci, naučenjaci, književnici, umetnici, filozofi, svi su bili i te kako racionalni, ozbiljni ljudi.