Pri fellowshipu za izdavače koji se održao od 8. do 13. decembra u Sofiji, uz finansijsku podršku raznoraznih ustanova za kulturu, ovdašnjih naravno, i pri sajmu knjiga, imali smo prilike da budemo gosti i na jednom panelu. Konkretno ja, Sofija.

Tema panela bila je Jesmo li ravnodušni na naše susede?, pored mene, govorila je i Nestoras Poulakos iz Vakxikon Publications, iz Grčke, 
Nevena Dishlieva, ICU iz Bugarske, a moderirao je 
 Svetlozar Zhelev, National Book Centre, iz Bugarske. 

Kako je zapravo teklo moje upoznavanje sa susedskim književnostima? Sporo. Teško. Slučajno. Nasumično. Ne poznajemo dovoljno susede, ne prevode se dovoljno, ni malo čak, i  ovo malo koliko sam uspela da saznam o njima saznala sam iz ličnih opsesija enklavama, manjim književnostima, skrajnutim knjigama. I svešću o tome da globalni trendovi često nemaju neko uporište u kvalitetu, ponajmanje atmosferi koja bi mene privukla i uvukla.

Na ispitu iz južnoslovenskih književnosti, bio je predviđen i referat o bugarskim i makedonskim piscima. Izabrala sam, po preporuci nekih kolega, Prirodni roman Georgija Gospodinova i poeziju Mateje Matevskog.

Dobila 9-ku. Pronašla neke čudne analize po netu, da se potpomognem, čak mislim da je nešto od toga bilo dostupno na španskom. Zapravo, jeste, sećam se zasigurno. Čak i Matevskova poezija. Citirala sam profesoru Mihajlu Pantiću stih – koji nije postojao, to sam posle shvatila, ja sam ga nekako sama dopunila na neki postojeći, ali njemu se dopalo. Za Gospodinova mi je rekao da je Prirodni roman autoreferentna knjiga, a ne autobiografska. To se pak meni dopalo kako je sročeno. Autobiografska: zvuči previše profano.

Uglavnom, Gospodinov me je raspametio. Jednostavnost, desakralizacija, bol. Posebno deo gde je pobrajao da Sunce sija, trava raste, kiša pada, i pitao se “zašto nije sve tako prosto kao u bukvaru?“ 

Kupila sam posle toga i Aleka Popova. Nije me opčinio toliko. Onda nastaje zjap. Nema pisaca iz Bugarske nigde. Tek nedavno sam na sajmu u Rimu kod Volanda našla Stilijanu Milkovu, na italijanskom, poklonili su mi je, kratka putopisna proza. Lepo, pitko, zanimljivo. Nije kao Gospodinov, to ne. Jeseni 2024. Gospodinov je posetio naš štand u Šardži, svratio videvši da smo iz Srbije. Kakva čast!

Od rumunskih autora, tek ništa, put je trnovitiji. Još trnovitiji. Nabasala sam na Blagu ispred Filološkog jednom, knjiga poezije. To je to. Sjajan pesnik. Čula sam Jonesko rumunskog porekla, da je Celan valjda rođen u Rumuniji takođe, ali sve je to bilo na nerumunskim jezicima. U Temišvaru sam, kako uvek uradim kad negde otputujem, tražila neku lokalnu književnost… Našla sam Hertu Miler i Passport, i delo Women, jednog rumunskog klasika.

U Sibinju sam pak pronašla pisca Alban Nikolai Herbst, za koga sam mislila da je Nemac iz Rumunije ili bar polu-Rumun, a posle se ispostavilo da je iz nemačke plemićke porodice i da mu je to pseudonim. Njegov roman je preveden, pripremljen za 2026. Eto, makar me traganje za rumunskim autorima navelo na lažni trag, ali je ispalo nešto lepo na kraju. Čak sam upoznala i pisca u Frankfurtu na sajmu, i izdavača, obojica predusretljivi i divni. Imala sam želju i odluku da pronađem još pisaca iz Rumunije, dakle, uprkos nevidljivosti.

Nisam obraćala mnogo pažnje na Kartareskua jer mi se činio kao homo politicus, i nisam navijala za njega kad je reč o Nobelu, ni malo. Ali sam zato kod Platoa našla delo mladog pisca iz manjeg mesta, blizu Moldavije, roman pod nazivom Urbanholija. Odličan! 

Najzabavniji dodir sa rumunskim piscima desio se u stvari 2018, u Švajcarskoj. Na jednoj rezidenciji za prevodioce, upoznala sma bračni par iz Liona, oboje su predavali rumunski na univerzitetu, on Francuz, ona Rumunka. Poznavali su pesnika čija pesma me proganjala godinama. To je pesma bazirana na logici sna, neverovatno je reflektovala to stanje. Poslala sam mu pozdrav preko njih…

Na panelu u Sofiji bila je pomenuta i grčka scena. Uh. Ista situacija.

Objavili smo poeziju Petrosa Stefaneasa, i u pripremi je Himna Ateni Koste Palamasa, u prevodu i po želji Dejana Acovića, kome je Atena neka vrsta ličnog božanstva. Biće posla sa Grcima. Poezija Janisa Ritsosa neponovljiva je za mene, to je miks snova i mitova, najtraženije. Mora postojati neki pisac sličnog kova. Moram da ga pronađem.