Izdvajamo Instagram komentare dveju vrsnih i nagrađivanih proznih spisateljica: Andree Popov Miletić, i Milica Vučković, dobitnice Vitalove nagrade za roman. 

Ovakvi komentari najlepše su priznanje našem timu, koji je prepoznao nove glasove i ponosno ih objavio pod svojim logotipom.

ANDREA

Prvo što bih rekla o ovom romanu: razigrano. I rekla bih: osvezenje. I nešto što bih svrstala u
top pet dela domaće književne produkcije u poslednjih nekoliko godina.

Uzmite roman „Put percepcionera“ odmah I čitajte ga (može i naglas, ja to ponekad
radim), jer u njemu Nikola Lekić piše igrajući se, izvodeci jezičke i misaone
vratolomije tako da uvek klizi po oštrici pase vrati: kao smešno je, ali u stvari je
tragično i bedno kako su ljudi svojim rođenjem ilegalni i nepoželjni i poniženi i
niži od drugih ljudi i ne dozvoljava im se da pređu, da se kreću, da se negde skrase.

Ljudi-stereotipi, koji izgovaraju uvek iste sintagme i rečenične konstrukcije i uvek isto izgledaju (Ljubica, Vlada) i istu muziku slušaju i isto odsustvo manira imaju, bas oni neke druge ljude smatraju nižim od sebe. Dok čitate usta vam se šire u osmeh i cerek i grok i
skupljaju kao da jedete limun i opet u kez. Ali sve je to život i ova knjiga je baš
životna, puna hrane i strahova (i hranjenja strahova) i razmišljanja, toka svesti jednog |
od nas („a ja sam smatram da sam sasvim okej, tip, nekad Diogen, nekad Leonida,
malo depra, malo sportski.“).

Narator, glavni junak ujedno, zove se Nikola, ali na sebe referiše i sa Objasniću (kad budete čitali, objasniće vam se). Maestralno je opisano kako pripovedač svoje prisustvo potpuno predaje u ruke Stricu, takođe opisi likova su veoma živi I prepoznatijivi. A sa obe strane granice funkcionišu dva hostela – Nas i Njihov.

Koja je uloga Društva slobodnih svetskih recepcionera u svemu ovome? Zasto Jorge bledi iz naratorovog sećanja? O kakvom postavijanju klica je rec? | klica cega?

Kada kažem da je Lekićevo pisanje igra rečima, treba napomenuti da on nikad ne
ode u hermetizam i nemojte pomisliti da je kod njega igra sama sebi cilj, palamuđenje/izdrkavanje kao kod izvesnih domaćih muških autora, a ima on, itekako, već sve ima svoje zašto i sve kockice koje su se premeštale na razne načine prirodno se uklapaju i dolaze na svoje mesto u jeziku kao i u ljudskosti i smislu.

Lekić se poigrava s temom migracije, prelaska granice, skakućući, dubeći na glavi, repujući:

„Gde pečat, a gde pečat dečko, dečko nema te u sistemu dečko, reci nesto brani se, peško, buni se, zvečkom, evo branim se, bunim se, pozivam na slobodu kretanja, na slobodu rada, na pravo na rad, na kretanje, na pravo na disanje, na tragu samopoštovanja i smislenog postojanja stojim i bunim se, pa opet zaspem nagutan spepeljenim iluzijama kao pas usamljeni beskućnik ostavljeni u praznini kraj ničega umesto nečega, opet ničega umesto ničega, stojim tamo | bunim se i trudim se da stvorim u praznini i trudim i trudim i nestaje mi vremena, u žurbi zaboravim da se setim
da u žurbi zaboravljam u čemu je uopšte poenta, zbog čega je lepo, zbog čega
iznova odlučujem da ću živeti.’’

MILICA

Ova knjiga je prošla toliko ispod radara, baš kao i njeni junaci okupljeni u hostelu za migrante u kojem je narator i recepcioner. Ludo sam se provela čitajući je pre par godina, slučajni smo se se srele sada, nekada ću je sigurno ponovo prelistati.