Karapazar i druge dorćolske priče

Nasred druma bio je poboden drveni putokaz, koji je namernicima saopštavao:

KARAPAZAR – CRNA PIJACA.

Ispod toga znamenje: crne terazije u krugu.
Stanoje se, predomišljajući se o svemu ovome, okrenuo, ali crnih vrata, naravno, nije bilo. Na to ga je Struka upozorio: prvo moraš da uđeš na tržnicu i makar pokušaš razmenu, kupovnu ili prodajnu, pa tek onda da izađeš.
Zbunjeno se uputio ka nečemu što je izgledalo kao ulaz na pijacu, ispred kog je bila grupica odrpanih ljudi koja je ličila na prosjake. Pogledi su im lutali, svakom za sebe, dok im je odeća bila toliko izlizana da je mogla biti i starinska i moderna.
Stanoje se trgao kad ga je jedna žena iz te gomile uhvatila za jaknu.
– Oči ti se pozlatile, sinko… imaš li neku priču?
– Beži, ludačo…!
Otrgnuo se i požurio ka ulazu. Stresao se. Žena je imala potpuno jeziv, prazan pogled, nije gledala u njega, nego nekud kroz njega, kao da je providan…
Crnoj pijaci nije potrebna kapija kad ima trokrilnog čuvara. Ogroman lik u gunju, duge tamne kose i brade, stajao je nepomično, prekrštenih ruku. Samo je povremeno povlačio pokoji dim iz čibuka na tronošci.
– Ja, ovaj… dobar dan – počeo je Stanoje. – Ja… treba mi… Crnooka?
Bradonja nije ni trepnuo. Ruka mu je samo pokazala:
– Red desno, skroz do kraja.
Stanoje je klimnuo glavom i ušao.
Ovo nije ličilo ni na koju pijacu koju je video. Masa mirisa i zvukova izmešanih. Između nebrojenih tezgi i šatora su se stiskale mušterije. Mnogi ljudi su bili obučeni u stilu kakav nije bio u modi već nekoliko vekova.

odlomak iz priče ,,Karapazar” Mihajla Vitezovića