U selu Rašinari kod Sibinja (Sibiu) rođen je Sioran, francuski filozof, suštinski francuski iako rumunskog porekla kao i Jonesko. Odatle potiče i ova naslovna fotka. 

Čudesno erdeljsko selo, guste visoko postavljene šume, mlekomat – odmah pored aparata za kafu brenda Lavazza, ispred seoskog marketa,

prekoputa potoka koji protiče pored Sioranove rodne kuće, gde postoji i natpis ispisan rumunskom ćirilicom. 

Za one koji možda ne znaju, Erdelj je drugo ime, mađarsko, za Transilvaniju. Pored zaboravljenog Siebenbuergen, nemačkog, jer je ova oblast suštinski pripadala saksonskim rudarima, i nikad nije bila pod Osmanskom imperijom.

To se vrlo očituje u arhitekturi, ali i gastronomiji. O tome malo kasnije!

Uglavnom, krenuli smo obilazak od Sioranovog sela, a zapravo smo stigli iz Beograda u Sibinj za nekih 6 sati, prošavši pored 15-ak tezgi sa domaćim proizvodima na jednoj deonici kad se baš ulazi u Transilvaniju. Posle Lugoža. Toga se sećam sa svog prvog putovanja u ove krajeve, iste tezge, isti proizvodi, ista lokacija, samo na toj padini.

Sibinj je moja stara ljubav jer se tu rado vraćam, evo već peti put. Jednu novogodišnju noć smo proveli tu, na minus 9. Tada smo otkrili da riblji restoran u pešačkoj zoni ima na pridaju i austrijski džem od kajsija, tzv. roster, moj omiljeni. 

U Sibinju možete da pojedete i šnenokle, po švapski. I razne gulaše, naravno, sa palentom, i gulašsupu. U Segešvaru pak nude i saksonsku čorba.

Sibinj ima najlepši bečki kafe van Beča! Wien – pored nemačke gimnazije – nešto neviđeno autentično i prijatno za boravak. Sa sve Topfenstrudel, Saherom, onim austrijskim kafama Einspanner, Melange i sl.

Iskoristila se prilika i za slikanje izdanja, naravno, a dva najlepša su – zbog dekora okolo- Ivanin roman Bezimeni i divna, divna Rene, pandanka Oskaru Vajldu. Imamo i Saudijku Umejmu, potresno lep roman Levantinke od kog se ne razdvajam.

Stigli smo te večeri direktno na božićni market. Sutradan krenuli na selu Rašinari, sabajle, što bi se arapski reklo. Tu su usput bile i saksonska tvrđava i utvrđena crkva u brdu… Nešto neopisivo neočekivano. Saksonska sela? Mitološka pojava. Nestali stanovnici, ghost towns, potpuno mistično. Još nas je pratila i magla. 

Segešvar je vrlo udaljena tačka, duboko ste već u Transilvaniji, izolovani od ostatka i Rumunije i Balkana. Gostionica Alte post – stara pošta već spočetka podseća na Austriju, na Krems, Melk, male gradove gde uvek imate takvu jednu kafanu u zdanju nekadašnje pošte. To je i ovde slučaj.

Gore u centru, par koraka dalje, vidite prostranu Drakulinu kuću (ovo desno žuto, ne levo žuto, a između je uzani prolaz, uličica)

a kad krenete uličicom iznad

nje tu su stepenice koje vode do starog saksonskog groblja. 

Ono je na padini, donji delovi su mu zaista nizbrdo, i ima spomenika koji datiraju od ko zna kada, jer je crkva iz 13.veka. Spomenici bi morali biti i iz tog doba, samo se više ne razaznaju godine ni slova. 

Magla nas je pratila i kasnije do Medijaša.

Srednjovekovno mestašce na putu ka Sibinju, sa barom-bibliotekom odmah na ulazu.

Tu je i Biertan, UNESCO-v lokalitet. U knjižari tog utvrđenja kupujem Transilvanske bajke na nemačkom. Od tih retkih bajki, u kolekciji imam i retoromanske… švajcarski dragulj! Opet enklava, opet potištena, nevidljiva manjina.

U Sibinju na glavnom trgu postoji i nemačka knjižara, gde pronalazim neke božićne priče od Rilkea. Priređeno izdanje, slično kao ono kad su u jednoj knjizi sabrali njegova pisma gde je iskazivao svoje impresije o umetničkim delima. Žena na kasi pita “brauchen Sie eine Tasche?“ a Tasche je naravno tašna, no ona misli na kesu, dijalekatski oblik očito, kao Sackerl u Austriji. Nemaca ima ih samo oko 2000, doduše predsednik Rumunije je bio odatle, baš iz Sibinja i baš Nemac, pa nobelovka Herta Miler – iz temišvarskog rejona, ali Nemica takođe, ima tu po Transilvaniji čudesnih tragova i interferiraju sa današnjicom vrlo elegantno, ipak upečatljivo.

Ova ulica ispod kafea Wien je najbolji dokaz, zar ne? Možda jedino bolja empirija može da se nađe u nemačkom redu kuća u Sioranovom selu, čemu se tamo najmanje nadamo jer je baš tipsko planinsko mesto, danas stoprocentno rumunsko. 

Sledeća destinacija: Slatina. Pa Ruse. Jonesko i Kaneti, drugim rečima! Paula Celana na Vikipediji nazivaju nemačko-rumunskim pesnikom, iako je u Bukureštu živeo samo kratko a rođen u Ukrajini, i nije ni pisao na rumunskom već samo na nemačkom, ali neće niti na odmet svratiti u toj turi i do te table…