Kritično stanje čoveka zvanog K.
Kafkijanski prostor proze iz Saudijske Arabije.
Poslednji Indijanac
Priče nagrađivanog saudijskog autora, smeštene svuda po svetu, od Kanade do Londona.
edicija: ORIJENTacija
Hrist, Afrodita i gospodin Pepen
Trebalo bi da stavimo na stranu naše uobičajene načine osećanja i mišljenja, ukoliko želimo da pojmimo izuzetni personalitet naše ženske književnosti, gospođu Rene Vivijen, pisao je Pol Flat, francuski esejista i romansijer na početku veoma pohvalnog eseja o delu ove književnice engleskog porekla i naturalizovane Francuskinje.
Rene Vivijen rođena je 1905. kao Polin Meri Tarn, u Londonu. Otac joj je bio Englez, majka Amerikanka, međutim, ona je pisala isključivo na francuskom jeziku, doživljavajući ga kao jezik slobode. Rene je bila neka vrsta ženskog pandana Oskaru Vajldu, ne samo po tome što su oboje iz Britanije pronašli utočište u Parizu, već i po tematici i načinu života. Prevodila je Sapfinu poeziju sa grčkog, putovala po Evropi, Americi i Bliskom istoku, Kini i drugde. Pisala je i poeziju. U ovoj knjizi sakupljena je sva njena proza i prvi put objavljena na našem jeziku.
Istačanog osećaja za lirske detalje, njena proza obiluje izuzetno raskošnim pesničkim slikama, a raspon tema je od eseja o grčkim pesnikinjama, pre svega Sapfe, preko satiričkih priča o Hristu – koje nesumnjivo podsećaju na Bulgakovljeve delove o Jošui i Pilatu, do pripovesti o ženama koje su svaka na svoj način bile slobodne i dramskih poema.
priredio i preveo sa francuskog jezika: Dejan Acović
edicija: na stranputici
broj strana: 165
Bezimeni
Roman koji će vam, bez ikakve sumnje, uzdrmati ideju domaće savremene proze.
Neobičnog podnaslova, i ne bezrazložnog, koji se odvija u više paralelnih realnosti, ponovo ne propustivši kriminalističke elemente, na mahove apsurdne obrte, frustrirajuće situacije, nalik na košmar…
Otključala je telefon i otvorila poruku. Broj joj je bio nepoznat. Velikim belim slovima pisalo je: „ANA, MORATE MI VEROVATI. STVARI NISU ONAKVE KAKVE VAM SE ČINE. JASMINA“. ’Ajde! Nisu kakve mi se čine? A kakve jesu? Mislim, potpuno normalan dan, svi nestanu, ovi se izbodu nekim nožekanjama, šrafcigerima, napolju je magla kao u najgrđem horor filmu, hladno je k’o u grobu, vreme ide malo napred, malo nazad i nema jebenog signala. Istipkala je 194 i pritisnula ikonu slušalice. Ništa se nije desilo. Šta je sad ovo? Zašto se ne javljaju?
broj strana: 114
edicija: nePROZAično