Put percepcionera

Prvo što bih rekla o ovom romanu: razigrano. I rekla bih: osveženje. I nešto što bih svrstala u top pet dela domaće književne produkcije u poslednjih nekoliko godina.

Uzmite roman „Put percepcionera“ odmah i čitajte ga (može i naglas, ja to ponekad
radim), jer u njemu Nikola Lekić piše igrajući se, izvodeći jezičke i misaone
vratolomije tako da uvek klizi po oštrici pa se vrati: kao smešno je, ali u stvari je
tragično i bedno kako su ljudi svojim rođenjem ilegalni i nepoželjni i poniženi i
niži od drugih ljudi i ne dozvoljava im se da pređu, da se kreću, da se negde skrase.

Ljudi-stereotipi, koji izgovaraju uvek iste sintagme i rečenične konstrukcije i uvek isto izgledaju (Ljubica, Vlada) i istu muziku slušaju i isto odsustvo manira imaju, baš oni neke druge ljude smatraju nižim od sebe. Dok čitate usta vam se šire u osmeh i cerek i grok i
skupljaju kao da jedete limun i opet u kez. Ali sve je to život i ova knjiga je baš
životna, puna hrane i strahova (i hranjenja strahova) i razmišljanja, toka svesti jednog
od nas („a ja sam smatram da sam sasvim okej tip nekad Diogen, nekad Leonida,
malo depra, malo sportski.“).

Narator, glavni junak ujedno, zove se Nikola, ali na sebe referiše i sa Objasniću (kad budete čitali, objasniće vam se). Maestralno je opisano kako pripovedač svoje prisustvo potpuno predaje u ruke Stricu, takođe opisi likova su veoma živi I prepoznatijivi. A sa obe strane granice funkcionišu dva hostela – Naš i Njihov.

Koja je uloga Društva slobodnih svetskih recepcionera u svemu ovome? Zasto Jorge bledi iz naratorovog sećanja? O kakvom postavljaanju klica je rec? I klica čega?

Kada kažem da je Lekićevo pisanje igra rečima, treba napomenuti da on nikad ne
ode u hermetizam i nemojte pomisliti da je kod njega igra sama sebi cilj, palamuđenje/izdrkavanje kao kod izvesnih domaćih muških autora, a ima on, itekako, već sve ima svoje zašto i sve kockice koje su se premeštale na razne načine prirodno se uklapaju i dolaze na svoje mesto u jeziku kao i u ljudskosti i smislu.

Lekić se poigrava s temom migracije, prelaska granice, skakućući, dubeći na glavi, repujući:

„Gde pečat, a gde pečat dečko, dečko nema te u sistemu dečko, reci nesto brani se, peško, buni se, zvečkom, evo branim se, bunim se, pozivam na slobodu kretanja, na slobodu rada, na pravo na rad, na kretanje, na pravo na disanje, na tragu samopoštovanja i smislenog postojanja stojim i bunim se, pa opet zaspem nagutan spepeljenim iluzijama kao pas usamljeni beskućnik ostavljeni u praznini kraj ničega umesto nečega, opet ničega umesto ničega, stojim tamo i bunim se i trudim se da stvorim u praznini i trudim i trudim i nestaje mi vremena, u žurbi zaboravim da se setim
da u žurbi zaboravljam u čemu je uopšte poenta, zbog čega je lepo, zbog čega
iznova odlučujem da ću živeti.’’

Andrea Popov Miletić

Ova knjiga je prošla toliko ispod radara, baš kao i njeni junaci okupljeni u hostelu za migrante u kojem je narator i recepcioner. Ludo sam se provela čitajući je pre par godina, slučajni smo se se srele sada, nekada ću je sigurno ponovo prelistati.

Milica Vučković, dobitnica Vitalove nagrade za roman

Očita je i igra reči u naslovu romana: recepcioner-percepcioner. U doba velike migrantske krize, sudar Istoka i Zapada, predrasuda, nerazumevanja i prihvatanja Drugosti, sve u jednom malom neuglednom objektu, hostelu Preko granice, u Beogradu.

Narator je ujedno i autor, jer se roman bazira na piščevom iskustvu rada u hostelu gde su odsedali migranti sa Bliskog istoka. Migosi, kako ih narator/autor od milja zove, pišući njihovo ime velikim početnim slovom, centralna su tema ove knjige, ali ne i jedina.

Ovaj roman je neka vrsta domaćeg Belog hotela, Hotela Savoy, Hotela Berlin, svih onih romana sa hotelima kao prostorima gde se smešta najneverovatnija galerija likova.

Knjiga je teška, neizdrživo teška na momente, ali ujedno i izuzetno zabavna, svakodnevna, životna, brutalna – po opaskama koje narator iznosi o Zapadu, Istoku, Balkanu, tim granicama koje su negde nepokolebljive, no fluidne ponekad, moguće da se prevaziđu ili barem prihvate.

Da li će Migosi uspeti da pređu preko granice, sa stajalište u hostelu Preko granice?

I da li zapadnjaci kada putuju na istok idu u biznis hodošašće, da li idu u orijentalne predele zbog sebe ili zbog tog sveta, ili u potragu za nečim odista, i čime tačno?

…

Roman je uvršćen u uži izbor za Vitalovu nagradu 2o24, koja se dodeljuje za najbolja ostvarenja u svim žanrovima, a obrazloženje žirija je možda ujedno i dodatni opis njegove prirode:

Književnost reflektuje svet i svet reflektuje nju, a tome ćemo tek svedočiti u godinama koje su pred nama i u kojima će pisci tematizovati istorijske i društvene događaje čiji smo svedoci danas. Sada je, možda više nego ikada, neophodno zauzeti stav, iskazati kritičko mišljenje, pokazati angažman i učestvovati u izgradnji boljeg društva. Upravo nam književnost pruža okvir pomoću kog to možemo da postignemo, bilo da se radi o kanonskim delima iz oblasti beletristike, istorije, filozofije i estetike, ili o savremenoj produkciji koju žiri ove nagrade i valorizuje.

ISBN: 978-86-81882-52-8

edicija: nePROZAično

format: A5

broj strana: 178