ANSAR: Ipak, pređimo na posao — dao mi je novi nalog — Putovanja duž Rajne, u dva toma, veliki oktav, godine 18—. No, Barnstejple, šta nam je činiti?
BARNSTEJPL: Napisati ga, svakako.
ANSAR: Ali znate dobro da ja u životu nisam kročio van Engleske.
BARNSTEJPL: Nema veze, napišite.
ANSAR: Da, lako je reći „napišite“; ali kako ću ga, dovraga, napisati? Da pišem o stvarima koje nikad nisam video — da raspredam o događajima koji se nisu nikad dogodili — da opisujem vidike o kojima ni predstave nemam — da putujem poštanskom kočijom u svojoj staroj fotelji. Lepo je reći „napišite“, ali recite mi kako.
BARNSTEJPL: Kažem vam opet, napišite ga, i novac u džep. Ansare, dopustite mi da kažem da ste novajlija. Učiniću da to brdo neprilika nestane i istopi se kao sneg pred moćnim zracima sunca. Rečeno Vam je da pišete o onome što nikada niste videli; ali ako Vi niste, drugi jesu, što će Vam poslužiti podjednako dobro. Da raspredate o događajima koji se nikad nisu dogodili – izmislite ih, biće zabavniji. Da opišete vidike i slično što Vam je nepoznato – sve je to nepoznato i većini Vaših čitatelja, ali nije li tu umetnost gravure da Vam pomogne? Da putujete poštanskom kočijom u svojoj staroj fotelji – to je tako prijatan i unosan način putovanja, ne morate plaćati za konje i postiljone, neće Vas mrcvariti kontinentalni drumovi. Oslonite se na to da su najbolji putopisi oni napisani kod kuće, a pisali su ih upravo oni koji nikada nisu kročili na poštanski brod u Kaleu.
