,,Prizivajući u misli, kroz penu Vremena, sveti žar besmrtne Zaljubljene, misao mi kreće ka Atidi, najmanje strasnoj od Prijateljica, može biti, i najviše voljenoj. Za nju se ovde uzdiže božanski uzdah:
Volela sam te nekad, Atido…
Sklona sam da verujem da je ona odbegla Lepota u Odi Afroditi i Odi voljenoj ženi, ona kojoj tradicija pripisuje ime Anaktorija.
Sapfa je pojmila sve veličajnosti prirode: ona je volela cveće, večernju zvezdu, umrtvljeni hijacint što se ljulja na planini, jabuku koja je najedrala na najvišoj grani i koju požuda prolaznika ne može da dosegne, nalik nedostupnom i željenom devičanstvu, mrlje od trave u proleće koje pokupe, igrajući, žene sa Krita. Neuporediva zaljubljena bila je takođe neuporediva Prijateljica.
Setimo se s pijetetom ove suze prečiste koja je kanula u sećanje na jednu malu devičansku smrt:
Ovo ovde Timin je prah, što je azurna tama bračne ložnice Persefonine uzela; umrla je pre venčanja. Kad ona otišla je, sve su njene drugarice sečivom zaoštrenim svoje divne kose posekle.“
odlomak iz knjige
