Trebalo bi da stavimo na stranu naše uobičajene načine osećanja i mišljenja, ukoliko želimo da pojmimo izuzetni personalitet naše ženske književnosti, gospođu Rene Vivijen, pisao je Pol Flat, francuski esejista i romansijer na početku veoma pohvalnog eseja o delu ove književnice engleskog porekla i naturalizovane Francuskinje.

Rene Vivijen rođena je 1905. kao Polin Meri Tarn, u Londonu. Otac joj je bio Englez, majka Amerikanka, međutim, ona je pisala isključivo na francuskom jeziku, doživljavajući ga kao jezik slobode. Rene je bila neka vrsta ženskog pandana Oskaru Vajldu, ne samo po tome što su oboje iz Britanije pronašli utočište u Parizu, već i po tematici i načinu života. Prevodila je Sapfinu poeziju sa grčkog, putovala po Evropi, Americi i Bliskom istoku, Kini i drugde. Pisala je i poeziju. U ovoj knjizi sakupljena je sva njena proza i prvi put objavljena na našem jeziku.

Istačanog osećaja za lirske detalje, njena proza obiluje izuzetno raskošnim pesničkim slikama, a raspon tema je od eseja o grčkim pesnikinjama, pre svega Sapfe, preko satiričkih priča o Hristu – koje nesumnjivo podsećaju na Bulgakovljeve delove o Jošui i Pilatu, do pripovesti o ženama koje su svaka na svoj način bile slobodne i dramskih poema.

priredio i preveo sa francuskog jezika: Dejan Acović

edicija: na stranputici

broj strana: 165